DUŠAN IVKOVIĆ: MOJ KRST, MOJA PRIČA – NEZAVRŠENA AUTOBIOGRAFIJA

На страницама књиге која се налази пред вама осликан је портрет Душана Ивковића. У првом делу књиге, он је поделио са читаоцима како је изгледао његов животни и кошаркашки пут, и већ после првих неколико страница сасвим је јасно да су се та два пута прожимала – од првог до последњег коша.

Вративши се у детињство, Душан Ивковић испричао је причу о свом одрастању, породици и свему ономе што је обележило најраније године његовог живота. Већ тада се кош утиснуо у његов поглед на свет – испод прозора његове и братовљеве собе, у кући у којој су живели на Црвеном крсту, налазила се спомен-плоча Радивоју Кораћу, једном од најбољих европских кошаркаша шездесетих година прошлог века. Време од те године до година у којима ће постати један од најуспешнијих европских тренера обележили су велики изазови, постигнућа, успеси, али и све оно што је Душану Ивковићу било важно ван кошаркашког терена: породица, пријатељи, Београд, бузуки, као и симболи породичног грба: пчела, голуб и кош.

Оно што је упечатљиво јесте да се у свакој његовој причи препознаје доследност с којом је корачао кроз живот високо уздигнуте главе.

У другом делу књиге портрет Душана Ивковића досликали су његова породица и његови пријатељи. Они су речима испунили тишину која остаје после сваког одласка и тиме су нас уверили у то да велики људи настављају да живе и када последња пчела напусти њихова недра.



„За мене су одувек највећа мотивација били НЕУСПЕХ И ПОРАЗ. Много пута сам после пораза трпео салве критика, које су неретко биле и неукусне. Често су разноразни медији били пуни најгорих могућих речи о мом раду, али то је увек долазило после неких изненађујућих пораза, којих је код мене, срећом, било врло мало. Толико мало да бих једва могао и да их се сетим.

Најбољи лек за такве ствари био је рад. Вратиш се у рудник са својим тимом и сарадницима, и једва чекаш прву следећу утакмицу. И та наредна утакмица је по правилу увек била одиграна на најквалитетнијем могућем нивоу, на радост свих пријатеља, а на разочарање злонамерних, којих данас, нажалост, има много. А злонамерност и злоба су неке од најгорих карактеристика људског бића.“