DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU

Дневник о Чарнојевићу почиње реченицом: „Јесен, и живот без смисла“, која је снажно одјекнула у прошлом веку, али њен ехо не јењава – напротив – тај ехо чујемо и данас, препознајемо га и дубоко осећамо, па стичемо утисак да је глас Милоша Црњанског надишао време и узнео се чак до далеких суматраистичких хоризоната. Та реченица је попут знака који диригент даје оркестру за почетак извођења композиције и она је само наговештај симфоније какву нисмо чули до 1921. године, када је објављено ово ремек-дело српске књижевности.

У Дневнику о Чарнојевићу разазнајемо обрисе стварности, уочавамо боје и контуре, запажамо покрете, осећамо мирисе и напослетку стичемо утисак да је Милош Црњански успео да ослика пулсирање живота и увери нас у то да негде, далеко, на једном острву, то пулсирање заиста оставља трага.

„Осмотрен у перспективи дела која је сам Црњански оцењивао као проемијум модерног романа, попут Флоберовог Новембра, као и у перспективи дела, попут Сањина и Записа Малтеа Лауридса Бригеа, која су блиска његовом времену појављивања, Дневник о Чарнојевићу се појављује у битним кореспонденцијама са њиховим приповедним и сазнајним својствима. И тада, свакако, роман Црњанског представља оригиналан и изузетан миљоказ на модернистичком путу европског романа.“ - Мило Ломпар