Održana promocija knjige "Čovek lake senke" pesnika Vojislava Karanovića

U knjižari Vulkan u Sremskoj ulici u Beogradu sinoć, 21. oktobra, održana je promocija nove pesničke zbirke Čovek lake senke Vojislava Karanovića, jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika. O knjizi, koju je objavilo Vulkan izdavaštvo nakon devet godina od autorove prethodne zbirke, govorili su književna kritičarka Ivana Tanasijević i prof. dr Dragan Bošković, dok je razgovor sa autorom vodila Marija Radić, urednica domaće književnosti u Vulkan izdavaštvu, koja je i priredila ovo izdanje.

Susret je bio posvećen Karanovićevom četvorodecenijskom stvaralaštvu, njegovom odnosu prema jeziku i osobenoj sposobnosti poezije da promeni način na koji doživljavamo svet.

Otvarajući razgovor, Marija Radić istakla je da devetogodišnji razmak između dve knjige ne predstavlja odsustvo poezije, već vreme njenog sazrevanja.

„S obzirom na pesnički senzibilitet Vojislava Karanovića, svima nam je jasno da taj period od devet godina zapravo nije period odsustva poezije, već period osluškivanja, taloženja i tihog zrenja“, rekla je Radić.

Ona je naglasila da je Vulkan izdavaštvo napravilo izuzetak u svom izdavačkom programu objavljivanjem pesničke zbirke, vođeno uverenjem da poezija ovakve snage zaslužuje najširi mogući put do čitalaca. Da je taj put već pronašla, potvrđuje podatak da je prvi tiraž knjige rasprodat za manje od mesec dana.

Posebnu simboliku ovog izdanja čine i dva jubileja: četrdeset godina od objavljivanja Karanovićeve prve zbirke „Tastatura“ iz 1986. godine i njegova deseta knjiga poezije. Urednica je ukazala i na pažljivo osmišljen vizuelni identitet novog izdanja, čiju naslovnu koricu krasi slika „Mali princ“ savremenog slikara Saše Marjanovića.

Poezija kao iznenadno proširenje sveta

Govoreći o devet godina između dve zbirke, Vojislav Karanović objasnio je da tokom tog perioda nije prestajao da piše, no da knjige objavljuje tek kada oseti da je njegovo pesničko iskustvo dostiglo novu celinu.

„Ja sam negde sebi još u mladosti rekao da ne želim da pravim knjige tek da bih ih pravio. Čekam trenutak kada osetim da sam neke nove horizonte, životne, osvojio, horizont doživljaja i pogleda na svet“, objasnio je pesnik.

Na pitanje o sposobnosti poezije da promeni naš pogled na stvarnost, Karanović je podsetio na misao francuskog pesnika Anrija Mišoa: „Poezija je iznenadno proširenje sveta.“

„Zapravo, nije se svet proširio, nego smo mi svoj pogled tako podesili da ga vidimo nekako više i u širinu i u dubinu“, rekao je Karanović, dodajući da umetnost treba da teži upravo toj vrsti unutrašnjeg otkrovenja.

Pesnik je govorio i o važnosti očuvanja dečjeg čuđenja pred svetom i jezikom, prisećajući se svoje prve pesme, napisane sa sedam godina. Kako je istakao, nastoji da i danas ostane u dosluhu sa tim detetom koje je prvi put otkrilo neobičnu moć reči.

Četrdeset godina jedne prepoznatljive poetike

Književna kritičarka Ivana Tanasijević ukazala je na kontinuitet Karanovićevog stvaralaštva, ističući da njegova nova zbirka nastavlja transsimbolističku poetiku razvijanu od knjige „Zapisnik sa buđenja“.

Posebnu pažnju posvetila je motivima prozora, stakla i drugih simboličkih granica koje u njegovoj poeziji razdvajaju čoveka od potpunog saznanja.

„Svaka zbirka posle ‘Zapisnika sa buđenja’ donela je nešto novo u poetičkom smislu, ali ne u smislu zaokreta. Glavna trasa ostaje“, istakla je Tanasijević.

Govoreći o zbirci Čovek lake senke, objasnila je da pesnik nastavlja da istražuje pitanja koja su ostala otvorena u prethodnim knjigama. Čak i kada se simbolička prepreka ukloni, kao u motivu otvorenog prozora, pred čovekom se pojavljuje nova granica saznanja. Upravo u tom stalnom približavanju smislu koji izmiče prepoznaje jednu od ključnih osobenosti Karanovićeve poezije.

Prof. dr Dragan Bošković osvrnuo se na književnoistorijski značaj Karanovićevog opusa, ističući da je njegovo mesto u savremenoj književnosti bilo potvrđeno još ranim zbirkama.

„Ja imam svog pesnika. To je Vojislav Karanović. Ostale mogu da čitam. Ja sam svog pesnika našao i ja sam miran“, rekao je Bošković, naglašavajući koliko je Karanovićeva poezija oblikovala njegov lični odnos prema pesništvu.

Posebno se osvrnuo na metapoetičku dimenziju Karanovićevog stvaralaštva, odnosno činjenicu da njegove pesme, osim što govore o svetu, neprestano ispituju i sam proces nastanka poezije.

„Njegova tema, tako da kažemo, jeste kako se piše poezija. Četrdeset godina nam pokazuje kako se piše poezija. I šta jeste poezija“, istakao je Bošković.

Prema njegovim rečima, nova zbirka još otvorenije uvodi čitaoca u pesnikovu stvaralačku radionicu, otkrivajući kako se iz jezika i naizgled običnih reči rađa pesma.

Zbirka Čovek lake senke, organizovana u tri ciklusa – „Pogled kroz prozor“, „Jezik što tinja“ i „Muzika senki“ – tako predstavlja nastavak jednog od najdoslednijih pesničkih istraživanja u savremenoj srpskoj književnosti. Četiri decenije nakon prve knjige, Vojislav Karanović ostaje posvećen istom pitanju: koliko daleko poezija može da nas odvede u razumevanju sveta, jezika i nas samih.