Trudimo se da čitaoca navedemo na pogrešne zaključke, da sumnja u nevine, kaže autorski dvojac Aleks Andoril
Pseudonim Aleks Andoril je nova saradnja između bračnog para Aleksandre Koeljo Andoril i Aleksandra Andorila, švedskih hit-autora koji stoje i iza pseudonima Laš Kepler. Knjige serijala o Joni Lini, koje je u Srbiji objavilo Vulkan izdavaštvo, obezbedile su im planetarnu slavu, budući da su prevedene na 40 jezika i prodate u više od 17 miliona primeraka.
Pronaći ću ključ je prvi deo serije kriminalističkih priča Ključ ovog autorskog dvojca, uobličen u modernu verziju klasične krimi-priče sa živopisnim likovima, u čijem središtu je jedan od najzanimljivijih i najfascinantnijih ženskih likova u modernoj skandinavskoj kriminalističkoj fikciji: privatna detektivka Julija Stark.
Kao što zajedno pišu svoje romane, tako Aleksandra Koeljo Andoril i Aleksandar Andoril odgovaraju na pitanja u ovom intervjuu za novine Politika – zajedno, a kao jedno
Laš Kepler je zvanično najprodavaniji autor u protekloj deceniji u Švedskoj, u svim kategorijama, žanrovima i formatima. Umesto da ostanete pod proslavljenim pseudonimom Laš Kepler, odlučili ste za nov – Aleks Andoril. Kako je došlo do toga i da li ste zauvek ućutkali Laša Keplera?
– Ne nameravamo da prestanemo da pišemo knjige pod imenom Laš Kepler – naprotiv! Upravo smo u Švedskoj objavili deseti roman u serijalu i uveliko radimo na jedanaestom. Aleks Andoril je divan sporedan projekat, o kojem razmišljamo već dugo, i konačno je došlo vreme da i ta priča ugleda svetlost dana.
Skandinavske zemlje imaju dugu tradiciju pisanja i čitanja krimi-romana koji uvek sadrže i neku vrstu kritike društva. Nama, koji gledamo sa strane, izgleda da vi na zločin posmatrate kao da je poraz čitavog društva, a ne krivica pojedinca?
– Istina je da u Švedskoj imamo veoma jaku tradiciju društveno-kritičnog krimi-romana još od šezdesetih. Iako je ovaj žanr u suštini zabavan, smatramo da je važno prikazivati ljude i svet sa svim njihovim manama. Kriminalistički romani su idealna forma za dublje rasprave o savremenom društvu. Ne verujemo da se iko rađa kao zlikovac. Ljude u velikoj meri oblikuju okolnosti u kojima žive – a društvo svakako nosi deo odgovornosti. Ipak, bez obzira na poreklo, ubistvo je uvek lični izbor i pojedinac mora da snosi punu odgovornost za taj čin. Uvek postoje objašnjenja, ali retko kad i opravdanja.
Julija Stark, glavna junakinja serijala Ključ, nosi fizičke i emotivne ožiljke, koji su neodvojivi od njenog detektivskog identiteta. Da li je njena trauma bila polazna tačka u stvaranju lika – kao unutrašnji kompas kroz koji filtrira zločine koje rešava – ili je proistekla iz zapleta, kao sredstvo da se produbi odnos prema slučaju koji istražuje?
– Pitanje porekla likova za nas je pravo misteriozno iskustvo. Neki pisci kažu da su likovi kao mačke – ne možete ih naterati da vam priđu, oni sami odlučuju kada će to uraditi i koliko će ostati. Nama se činilo da Julija Stark dolazi s nekog zabačenog prašnjavog seoskog puta. Isprva smo videli samo nejasnu figuru, osobu sa štapom, a kako nam se približavala, shvatili smo da je to mlada i lepa žena. Vetar je sklonio kosu s njenog lica i videli smo dubok ožiljak koji joj se spušta niz obraz. Njena pojava nosila je mnogo misterije i morali smo da joj damo glas: Julija izuzetno dobro čita druge ljude, ali samu sebe ne razume.
Dok ste stvarali ovu priču, da li ste se osećali više kao reditelj koji pažljivo postavlja scenu i raspoređuje rekvizite za čitaoce koji i sami treba da postanu detektivi – ili kao istražitelj koji korak po korak rasklapa zagonetku čiji je kraj poznat samo vama?
– Važno nam je da čitalac (bar u teoriji) može da reši misteriju čak i pre Julije Stark – to je deo nepisanog dogovora u krimi-žanru i razlog zašto je toliko zabavno čitati takve knjige. Sve tragove ostavljamo čitaocu, ali u praksi je to, naravno, vrlo teško. Trudimo se da čitaoca navedemo na pogrešne zaključke, da sumnja u nevine dok zanemaruje prave dokaze – tako da kraj uvek bude pravo iznenađenje.
.jpg)
Pronaći ću ključ nosi DNK starih detektivskih zagonetaka s brzinom i temama savremenih trilera. Kako ste pronašli ravnotežu između ta dva sveta?
– Baš kao što ste i rekli – trudili smo se da napišemo klasičnu detektivsku priču, ali sa savremenim tempom i složenim likovima. Bilo nam je važno da unesemo moderne odnose, savremenu psihologiju i savremene istražne metode u starinski žanr. Ključ je bila naša junakinja Julija Stark – sa svojim ranjivim srcem i komplikovanom psihom, koja se ne suočava samo s ubicom, već i sa sopstvenim manama.
U romanima Laša Keplera često ste pisali o opasnim ubicama, teškim traumama, nasilju, dubokoj tami ljudske psihe. U knjizi Pronaći ću ključ radnja odvija se među običnim ljudima, u kući, u gotovo kamernoj pozorišnoj atmosferi, sa više svetla i manje brutalnosti, a fokus je uglavnom na međuljudskim odnosima i onima koji kriju istinu iza svakodnevne maske. Šta vas više intrigira dok pišete – sam zločin, drama među ljudima koji kriju istinu, ili nešto treće?
– Za nas je u centru pažnje uvek – čovek. Keplerove knjige su neka vrsta istraživanja o tome kako ljudi funkcionišu – ko postaju – u ekstremnim situacijama. Zločin uvek ima svoju unutrašnju logiku. On je kao mračno ogledalo počiniočeve psihe. U svetu Aleksa Andorila, zločin je često već počinjen kada priča počinje. Jedan zločin, jedno mesto i nekoliko osumnjičenih. U tim knjigama suština je – i za nas i za čitaoca – posmatrati ljude da bismo otkrili ko skriva istinu i zašto.
Sidni, bivši Julijin muž, ostaje u njenom životu kao saputnik u istragama. Da li vam je bilo teško da izgradite lik koji u isto vreme donosi i bol i utehu?
– Upravo su komplikovani odnosi najzanimljiviji i najuzbudljiviji za pisanje. Vrlo smo emotivno vezani za njih – za Sidnija, s njegovom toplinom i strpljenjem, i za Juliju, s njenim srcem koje krvari. Njihova bolna, a istovremeno i nežna veza je neka vrsta živca, emotivnog motora koji pokreće celu priču.
U romanu je ključ metafora za rešavanje slučaja. A šta je za vas kao autore predstavljao ključ u pisanju ovog romana?
– Sjajno pitanje! Ključ je za nas imao dvostruko značenje: uzbuđenje izgrađivanja misterije unazad i ogromnu radoznalost prema likovima. Možemo planirati zaplet do najsitnijih detalja, ali likovi u sebi nose tajne koje nas stalno iznenađuju. Julija Stark je jedina preživela strašnu avionsku nesreću, i nosi ožiljke i na telu i na duši. Ali njena trauma joj daje i oštrinu – gotovo natprirodnu sposobnost zapažanja – kada joj se vreme usporava, a ona postaje gotovo bestežinska.
Da li ste se ikada osećali uznemireno zbog priča koje pišete? Kako se nosite sa tim emocionalno?
– Knjige iz serijala Ključ pod pseudonimom Aleks Andoril su, uprkos ubistvima i lažima, u osnovi prijatne, iako ponekad emocionalno bolne. S druge strane, romani s potpisom Laša Keplera su suštinski mračni – iako imaju veliko srce. Keplerovi romani nam ponekad doslovno izazivaju noćne more – ponekad imamo osećaj da ne možemo da dišemo kad postane previše jezivo. Tada moramo da napravimo pauzu, napustimo stan, prošetamo i povratimo mir. I sve to uprkos tome što znamo da će na kraju sve biti u redu – Jona Lina i Saga Bauer proći će trijumfalno kroz tamu. Put uvek ide od haosa ka redu, od pitanja ka odgovorima, od nepravde ka pravdi – i to je za nas veoma zadovoljavajuće.
Objavljeno u novinama Politika, 22. juna
