Neke knjige umeju da se uvuku pod kožu tiho i nežno, kao miris detinjstva ili slika s korica prve knjige. Izgubljena biblioteka koju je objavilo Vulkan izdavaštvo je upravo takva priča – emotivna i tajanstvena, ali i sigurna luka za sve one koji su se ikada krili među policama a knjigama, tražeći nešto što ni sami ne umeju da imenuju.
Američke spisateljice Rebeka Sted i Vendi Mas ne pišu samo za decu, već i za onu radoznalu, neukroćenu verziju nas koju svet odraslih često zaboravlja. Njihove rečenice su britke, ali nežne. Iza njih stoje godine iskustva, majčinstvo, ljubav prema knjigama, ali i duboko razumevanje kako izgleda biti radoznao, nesiguran i pun pitanja – bilo da vam je jedanaest godina ili četrdeset i jedna.
Sted je bivša advokatkinja i dobitnica Njuberi medalje, najznačajnije američke nagrade za dečju književnost. Mas je bivša TV producentkinja koja je svoj prvi roman napisala kad je imala trideset godina – iz nužde i iz srca. Danas su prijateljice, saradnice i žene koje su odlučile da ispričaju priču o izgubljenoj biblioteci, ali i o izgubljenim delovima sebe koje ponekad pronađemo baš u knjigama.
U razgovoru za „Ilustrovanu politiku“, ove dve izuzetne žene otkrivaju šta ih je oblikovalo kao spisateljice, kako izgleda rad u tandemu i zašto je biblioteka mnogo više od mesta na kojem se pozajmljuju knjige. Govore o misterioznim predmetima iz detinjstva, mačkama koje kriju tajne, i o važnosti da decu, ali i nas odrasle, podsetimo da i dalje imamo pravo na sopstvenu priču.
U vremenu u kojem sve traje kraće – pažnja, prijateljstva, čak i sećanja – razgovor sa Rebekom i Vendi podseća nas na nešto dragoceno: da svet postaje širi onog trenutka kada otvorimo knjigu.
U posveti knjige navodite: „Za bibliotekare prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.“ Postoji li neki bibliotekar – iz vašeg detinjstva, školskih dana ili kasnijeg života – koga pamtite ne samo po knjigama koje vam je preporučio, već i po tome kako je oblikovao vaš put kao čitaoca ili pisca?
Vendi Mas: Bibliotekarka iz Dečjeg odeljenja kada sam bila mala uvek mi je ostavljala knjige sa strane i dozvoljavala mi da joj pomažem u vraćanju knjiga na police. Jedan lik bibliotekarke u drugoj svojoj knjizi sam nazvala baš po njoj! (gospođa Čen u „The Candymakers“)
U knjizi se pojavljuje Al, duh preminule bibliotekarke. Ako bi duh neke prave bibliotekarke mogao da dođe u vaš dom, da li biste bile oduševljene ili u panici jer knjige niste vratile na vreme?
VM: Ha, zabavno pitanje! Nedavno sam, zapravo, pronašla knjigu iz osnovne škole koju nikada nisam vratila u školsku biblioteku („Princ Kaspijan“, K. S. Luisa). Pokušala sam sad da je vratim, ali su mi rekli da mogu da je zadržim!
Jedan od pripovedača je riđi mačor Mortimer, koji je, na neki način, ukrao šou u ovoj knjizi. Zašto baš ova životinja?
Rebeka Sted: Vendi i ja volimo životinje, a obe smo imale izuzetno drage narandžaste mačke, pa je Mortimer bio prirodan izbor. On je star, ali veoma umiljat (baš kao i većina narandžastih mačaka!) i bilo je zadovoljstvo dozvoliti mu da ispriča deo priče. On je takođe jedan od likova koji kriju tajnu.
Misterija požara u biblioteci proteže se kroz decenije. Kada ste bile male, šta je bila „misterija“ koja je vas opsedala — i da li ste je ikada rešile?
RS: Znam svoju, ali iskreno – nije nimalo zabavna, već tužna. Jedno dete je nestalo u Njujorku dok sam odrastala tamo, i njegova slika bila je svuda. Mislim da se mnogi od nas koji smo bili deca u Njujorku sedamdesetih i danas naježimo kad to spomenemo. Možda Vendi ima neku zabavniju?
VM: Moje sestre i ja smo, kada smo imale oko desetak godina, istraživale šumu iza kuće i pronašle smo neki ružičasti komad materijala kakav nikada pre nismo videle. Nedeljama nam je to bila ogromna misterija: Da li je iz svemira? Da li ga je ispustio vanzemaljac? Ali, kada smo sledeći put otišle dublje u šumu, naišle smo na bačeni kauč – jastuk je bio natopljen vodom i raspadao se. Taj naš „komad vanzemaljca“ bio je zapravo deo jastuka koji se odvojio. Eh, tako se naša misterija okončala.
Glavni lik, jedanaestogodišnji Evan, koristi priručnik za pisanje misterija dok pokušava da reši stvarni nestanak biblioteke. Koliko vam je bilo važno da pokažete mladim čitaocima da pisanje nije rezervisano samo za odrasle i da i oni mogu da počnu stvarati svoje priče?
RS: Veoma važno! Uvek govorimo deci: „Ako pišeš – ti jesi pisac.“ Radosti i izazovi pisanja su univerzalni, i niko ne treba da misli da je premlad da napiše priču, strip, pa čak i pozorišni komad ili TV scenario. Mladost je idealno vreme za eksperimentisanje – čitajte široko, pišite slobodno!
Šta biste poručili deci, koja poput glavnog lika Evana, prelaze u više razrede osnovne škole?
RS: Budite velikodušni prema drugima – i prema sebi. Uđite prvog dana s osećajem da ste dragocen deo svoje zajednice. Kada su u pitanju dodatne aktivnosti i razni klubovi, pratite srce i uključite se u ono što zaista volite. Tamo ćete upoznati prave prijatelje.
Koliko je izazovno pisati knjigu u duetu? Kako prevazilazite eventualne nesuglasice?
RS: To je sjajan izazov, ali i sjajno iskustvo. Kreativnost uvek i jeste izazov a ovo je samo jedan od puteva kojim stvaralac može da krene. Male nesuglasice su neizbežne, međutim ukoliko postoji iskrenost i poštovanje, sve se može rešiti.
VM: Slažem se! Sjajno je imati partnera za razmenu ideja, a uz to obe učimo jedna od druge.
Knjiga ima i metafikcionalni sloj – knjige unutar knjige. Da li ste se igrale idejom da čitalac postane deo narativa?
VM: Igrale smo se idejom da likovi (posebno Al) direktnije komuniciraju s čitaocem, ali smo od toga odustale jer smo želele da se Al više oseća kao deo priče, a ne kao narator. Ali to je sigurno zabavna ideja za budućnost!
U svetu u kojem knjige dobijaju elektronske strane, koliko je opasna – i koliko realna – ideja o izgubljenoj biblioteci?
VM: Danas biblioteke predstavljaju mnogo više od mesta na kojem se pozajmljuju knjige. Nadamo se da su toliko duboko utkane u svoje zajednice da će zauvek opstati. Držimo palčeve!
Kada biste morale da ostavite trag o sebi unutar knjige na polici izgubljene biblioteke, šta bi to bilo? Ne mora biti poruka, može biti nešto skriveno među koricama.
RS: Ja bih ostavila grupnu fotografiju iz šestog razreda. To je bila godina kada sam napisala svoju prvu priču i stekla svoje prvo duboko prijateljstvo. Tada je počelo mnogo toga što me čini onim što jesam.
VM: Ja bih volela da ostavim neki slatkiš, ali to bi moglo da se isprlja! Verovatno bih ipak ostavila neku inspirativnu misao. Nešto poput: „Ti si jedinstven(a) na celom svetu.“
Prerađen tekst objavljen je u Ilustrovanoj politici, 29. jula 2025.
