Ako ste prepoznali taj osećaj kad vas knjiga poput koktela – mirišljava, razigrana i iznenađujuće zadimljena – usisa u svoj vrtlog već na prvoj stranici, onda ćemo vam reći samo jedno: upoznajte nagrađivanu englesku spisateljicu Loru Vud. Nakon što je osvojila čitaoce mladih istorijskih fikcija (svi ti raskošni dvorci, zabave uz lampe s uljem i tajanstvene zavere), sada se odvažila da zagazi na teritoriju odraslih – i to ne bilo kakvu, već suptilnu i duhovitu ljubavnu priču, smeštenu u svet pop kulture i muzičkih megazvezda. U knjizi Tri želje i prokletstvo, koje je objavilo Vulkan izdavaštvo, Lora kombinuje odlične romantično-komičke tipove, ali uz britki osećaj za humor i emocionalnu dubinu. Glavna junakinja Klementina je osoba s doktoratom, okrenuta tišini i knjigama, ali i sposobna da baci čaroliju za razbijanje ljubavi – da bi na kraju završila zatrpana u luksuznom životu popularne superzvezde. A sve to s dozom britanskog šarma, koji osvežava poput rashlađene limunade na suncu.
Dosada ste objavljivali knjige za mlade u žanru istorijske fikcije – ovo je vaš debi u svetu književnosti za odrasle. Šta vas je inspirisalo da pređete u savremeni žanr i napišete ljubavnu priču smeštenu u svet pop kulture, muzike i slavnih – i koliko je taj prelazak bio izazovan?
– Srećom, uopšte nije bio izazovan! Volim da pišem istorijsku fikciju, ali moram da priznam da je pisanje mnogo lakše kada ne moram da istražujem svaki detalj. Čim sam počela da pišem o Klemi, svi ti sitni detalji – reference iz pop kulture – samo su se spontano uklopili. U ovoj knjizi ima mnogo mene same, prepuna je mojih omiljenih stvari, i to je sve učinilo veoma jednostavnim.
Klemi je veoma neobična junakinja – duhovita, samokritična, ali istovremeno i veoma principijelna. Da li ste je odmah zamislili kao ćerku bivše rok zvezde i koliko je njen identitet oblikovao ton cele priče?
– Da, mislim da je ideja da ona bude ćerka rok zvezde zapravo bila polazna tačka, a onda sam njen karakter nadograđivala na osnovu toga – pitala sam se kako bi bilo biti prirodni introvert, neko veoma stidljiv i povučen, ko je odrastao izložen svetlima reflektora samo zbog povezanosti sa slavom, i ko je i te kako svestan svih zamki koje slava donosi. Mislim da Klemi preterano kompenzuje – pokušava da se sakrije, da se umanji kako bi se zaštitila, i upravo je to oblikovalo ton cele priče, jer je knjiga postala priča o njenom putu ka većem, bogatijem i srećnijem životu.
Ni Teo nije tipična zvezda i ne potpada pod kliše tog posla. Njegova ranjivost, kreativna blokada i odnos s Klemi otkrivaju mnogo više od puke romantične privlačnosti. Kako ste gradili njegov lik i šta ste želeli da istražite kroz njega?
– Želela sam da stvorim karakter koji je emocionalno zreo. Mislim da je Teo u prošlosti zaista bio pomalo klišeizirana rok zvezda, ali u trenutku kada ga upoznajemo, on je već prošao kroz mnoge unutrašnje procese. Htela sam da on ne bude samo kontrast Ripu – Klementininom ocu – već i deo njenog šireg uvida da su ljudi sposobni za promenu.
U romanu se neprestano prepliću pitanja identiteta, autentičnosti i pritiska javnosti. Koliko je za vas lično važna ta tema u vremenu kada svi delimo željene verzije sebe preko ekrana i društvenih mreža?
– Veoma mi je važna. Možda zvuči previše idealistički, ali u samom srcu ove knjige nalazi se upravo to pitanje: šta znači biti zaista autentičan? Za Klemi – koja je neko ko uvek želi da udovolji drugima i ne voli da talasa – jedan od najvećih izazova jeste prevazilaženje straha od toga kako je drugi doživljavaju, što je, verujem, borba kroz koju svi prolazimo.
Veliki deo priče posvećen je procesu stvaranja muzike, tekstova i emocija. Da li pisanje i za vas funkcioniše na sličan način kao što Teo pristupa komponovanju – s blokadama, inspiracijama i trenucima čistog proboja?
– Da, rekla bih da funkcioniše upravo tako. Sigurno ne konzistentno! Pisanje romana može biti proces pun prekida i zastoja, i često mi treba dosta da uopšte krenem s pisanjem. A kada taj kreativni nalet dođe – kada pisanje krene glatko i reči samo teku – to je kao najjači nalet adrenalina. To je onaj osećaj euforije za kojim svaki pisac traga i verovatno razlog zašto stalno iznova pokušavamo, iako većinu dana provodimo čupajući kosu od muke.
Klemi i Teo provode šest nedelja zajedno u kući kraj okeana pa izolacija, tišina i priroda postaju nevidljivi likovi njihove priče. Koliko su prostor i atmosfera u kojoj se radnja dešava bili važni za njihovu međusobnu dinamiku?
– Obožavam romane u kojima postoji element prisilne bliskosti i ovo je bio moj način da se poigram s tim motivom. Bilo je veoma zabavno, a istovremeno omogućava da oni zaista ne mogu da pobegnu jedno od drugog! Mislim da to daje dodatnu draž njihovom odnosu, jer oboje pokušavaju da ignorišu ili potisnu privlačnost, ali zbog ambijenta su stalno primorani da budu zajedno.
Kao i u vašim prethodnim romanima, humor igra važnu ulogu. Koliko vam je važno da i najemotivnije priče imaju duhovite momente?
– Bilo bi mi jako, jako teško da napišem nešto bez humora – uglavnom zato što mislim da je stvarni život zapravo vrlo duhovit. Kada pokušam da pišem nešto previše ozbiljno, to mi često deluje neiskreno. Za mene je ravnoteža u tome da nešto bude i smešno i istinito. Recimo, tema terapije – uživala sam pišući o tome, jer sam i sama imala ogromne koristi od terapije, ali istovremeno, to je i beskrajno smešno: sastajem se s osobom jednom nedeljno na sat vremena, izlivam joj sve iz duše, a onda sve to spakujem i vratim se na posao. To je toliko neobičan odnos i pruža ogroman prostor za humor.
Da li postoji neka scena iz vaše knjige koja vam je posebno draga – bilo zato što ste uživali pišući je, bilo zato što smatrate da nosi srž cele priče?
– Scena sa grickanjem ruke! I ako ste pročitali knjigu, sigurna sam da znate zašto!
Intervju je objavljen u Ilustrovanoj politici, 24. juna 2025.
