Intervju s holandskom autorkom Elke Vis, neustrašivom jurišnicom protiv površnosti
Ako bi vam neko rekao da je filozofija za svakoga i da svako može da je razume, većina vas bi samo prevrnula očima. Ali onda naiđe Elke Vis – i njen Sokrat u patikama, u izdanju Vulkan izdavaštva, koji postavljanje pitanja podiže na nivo primenjene umetnosti. Gde god se okrenete, svi se bore da vas ubede da su u pravu, a ova holandska autorka podseća nas da je prava moć u onima koji znaju da pitaju. Njen stil je kao i naslov knjige: mudar, ali ne nosi kravatu. A ovaj intervju je bio prilika da postavimo prava pitanja onoj koja pitanja postavlja bolje od svih.
Kada ste prvi put shvatili da je umetnost postavljanja pitanja moćnija od umeća davanja odgovora – i kako vas je ta spoznaja promenila?
– Mislim da sam to osećala oduvek, još kao dete. Bila sam ono tipično dete koje stalno pita: „Zašto?“ Pitanja su mi uvek bila zanimljivija od odgovora. Moji roditelji bi u nekom trenutku jednostavno prekinuli razgovor rečenicom: „Zato što smo mi tako rekli!“ Što je, naravno, u meni samo izazivalo još više pitanja. Kasnije u životu, prvi put sam prisustvovala sokratovskom dijalogu – i tada sam istinski doživela moć pitanja. Taj trenutak mi je pokazao koliko mudrosti leži u spremnosti da postavite pitanje i da istrajete u njemu.
Vaša knjiga Sokrat u patikama uči nas da je znati postaviti pravo pitanje znak dubokog razumevanja. Zašto mislite da je ta veština sve ređa u društvu koje ceni brzinu i sigurnost?
– Postoji više razloga za to – o kojima pišem detaljnije u knjizi. Prvo, nas niko ne uči kako da postavljamo pitanja. U školama nemamo časove postavljanja pitanja, već nas obučavaju da reprodukujemo znanje. Drugo, retko kad vidimo dobar primer ispitivanja. Mediji uglavnom prikazuju ljude kako strastveno brane svoja mišljenja – a ne kako mirno postavljaju dobra pitanja. Treće, tu je i pitanje vremena. Smatramo da postavljanje dobrih pitanja oduzima previše vremena. A u svetu koji se brzo kreće, sve što deluje kao zastoj ili usporavanje često se doživljava kao neučinkovito. Ipak, istina je da je to upravo ono što nam često najviše treba.
U eri polarizovanih mišljenja, kako da ljudi ostanu otvoreni za tuđe stavove a da nemaju osećaj kao da gube deo sebe?
– Ovo pitanje podrazumeva da biti otvoren prema tuđem mišljenju znači izgubiti deo sebe. Ja bih tvrdila baš suprotno: otvaranjem prema drugima ne gubite ništa – već samo dobijate. Dobijate nijanse. Dobijate mudrost koju ranije niste imali. Pada mi na pamet jedan razgovor s koleginicom koja je veoma religiozna. Dozvolila mi je da joj postavljam veoma lična pitanja o njenim stavovima prema Bibliji, homoseksualnosti, seksu pre braka. Nisam se slagala s njom gotovo ni u čemu, ali je bilo izuzetno vredno saznati kako razmišlja, kako argumentuje svoje stavove. To je ta vrsta otvorenosti u koju verujem.
Koji razgovor vas je naterao da preispitate sopstvene vrednosti?
– Takvih razgovora, koji vas nateraju da sve iznova sagledate, nije bilo mnogo. Ali upravo pomenuti razgovor s tom religioznom koleginicom bio je izuzetno bogat i izazovan. Nije promenio moja uverenja, ali proširio je moje razumevanje. I to je ono što je dragoceno.
Dok ste pisali ovu knjigu, da li ste naišli na neko pitanje koje vas je zateklo – ono s kojim niste znali kako da se nosite?
– Ne tokom pisanja ove konkretne knjige, ali postoji jedno pitanje koje sam u sebi nosila godinama: da li želim decu? Bilo je izuzetno teško odgovoriti, jer se ispod toga krilo još dublje pitanje: da li zaista želim dete iznutra – ili samo mislim da bi trebalo da ga želim zbog kulturnih očekivanja od žena i majčinstva? S tim pitanjem sam se borila dugo. Danas, pet godina nakon što sam napisala Sokrata u patikama, imam dvogodišnjeg sina. Dakle, na kraju sam pronašla svoj odgovor.
.jpg)
Imate li neko ključno pitanje, koje vam je kec iz rukava jer pomaže da usmerite razgovor ka dubljem smislu?
– Da, posebno tokom razgovora ili predavanja. Kada neko postavi zanimljivo ili pomalo provokativno pitanje, uvek imam jedno u rezervi: „Da li smem da vam postavim pitanje koje će biti ljubazno, ali izazovno?“ Ako osoba pristane, to mi je znak. Tada znam da mogu da zaronim u dublja i smislenija pitanja uz njihovu potpunu dozvolu.
Gde vidite najveći potencijal sokratovskog dijaloga danas – u obrazovanju, politici ili međuljudskim odnosima?
– Zamišljam društvo u kojem je sokratovski razgovor normalna pojava – i u kojem svi imaju veštinu da pitaju i odgovaraju mudro. To društvo bi izgledalo sasvim drugačije. Imali bismo manje impulsivne polarizacije. Bili bismo radoznaliji jedni prema drugima. Osećali bismo se povezanije. I postali bismo misaoniji ljudi – ljudi koji zaista uživaju u razmišljanju. Zamišljam više razgovora oko logorske vatre – i mislim da su nam takvi razgovori očajnički potrebni.
Jedna od ključnih ideja vaše knjige jeste da postavljanje pitanja zahteva hrabrost. Šta biste rekli onima koji se plaše da postavljaju pitanja jer ne žele da ispadnu neuki?
– Da, postavljanje pitanja zaista zahteva hrabrost. Ali prema mom iskustvu, sve što zahteva hrabrost – obično i vredi. Što se tiče straha od toga da ćemo izgledati neuki – taj strah mi je, iskreno, pomalo... dosadan. Pa šta ako povremeno ispadnemo neuki? To nije zločin. U stvari, izuzetno poštujem ljude koji kažu: „Možda je ovo glupo pitanje, ali možete li da mi objasnite šta ste mislili pod...“ Često se ispostavi da upravo onaj koji daje odgovor nije bio dovoljno jasan. Dakle, rekla bih: strah je manje važan od opšte koristi. Postavite pitanje – uprkos strahu.
Zašto se i dalje očekuje da žene budu dobre slušateljke, ali ne i aktivne postavljačice pitanja? I kako da negujemo kulturu dijaloga u društvu koje često ženska pitanja doživljava kao pretnju?
– Nisam sigurna da je ovo isključivo pitanje žena. Generalno gledano, postavljanje pitanja doživljava se kao pretnja – jer ljudi više nisu navikli da budu pozvani na odgovornost za ono što kažu. Preozbiljno shvatamo sopstvena mišljenja. Često izgovaramo: „To je jednostavno moje mišljenje“, kao da time završavamo svaku diskusiju. A ne bi trebalo. Moramo ponovo da se naviknemo da budemo upitani: „Zašto tako mislite? Šta su argumenti za to što govorite?“ I da, ako naiđemo na otpor, možemo reći: „Ne napadam vas, samo želim da razumem.“ Ali isto tako moramo ponovo da naučimo da tolerišemo kada nas neko izazove. To je deo intelektualnog sazrevanja.
Kada biste danas mogli da sretnete Sokrata – šta biste ga pitali?
– O, toliko toga! U idealnom slučaju, provela bih mesece posmatrajući ga – kako se kreće, kako postavlja pitanja. Ali ako bih morala da postavim samo jedno pitanje, bilo bi: „Šta vi lično dobijate iz svih tih razgovora?“ Volela bih da čujem šta su ti dijalozi značili njemu – a ne samo šta su značili drugima.
Tekst je objavljen u dnevnim novinama Kurir, 23. juna
