OSTRVO DANA PREĐAŠNJEG | Umberto Eko
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga
Umberto Eko italijanski je pisac, filozof, esejist i lingvista. Jedan od najznačajnijih mislilaca našeg doba rođen je u Alesandriji, u italijanskoj provinciji Pijemont. Redovni je profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji. Slavu je stekao romanom Ime ruže (Il nome della rosa, 1980), po kojem je snimljen i kultni film. I ostali njegovi romani naišli su na sjajan prijem kako kod publike tako i kod kritike. Usledili su: Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg, Baudolino, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Praško groblje. Od ilustrovanih izdanja, najpoznatije su svakako Istorija lepote i Istorija ružnoće, neizostavne u svakoj dobroj biblioteci. Pročitaj više

OSTRVO DANA PREĐAŠNJEG

Oblast: Klasici
ISBN: 978-86-10-01265-1
Format: 145x205
br. str.: 405
povez: tvrd
Pismo: latinica
Cena: 1.299,00 DIN
Na sajtu: 1.039,00 DIN
Ušteda: 260,00 DIN
U vurtuoznoj igri baroka i postmoderne, iz pera velikog Umberta Eka nastaje još jedan roman izuzetnog književnog stila, bogat igrom jezika i protkan iskrenim emocijama.

Roberto, mladi italijanski plemić iz XVII veka, jedini preživljaa brodolom u južnim morima. Priču o njegovom životu saznajemo iz dnevnika u kojem je tokom boravka na pustom brodu pripovedao o detinjstvu, prohujalim strastima, o svom izmaštanom zlom bratu, opsadi i smrti svoga oca...

Ispred njega je nedostižno Ostrvo, udaljeno ne samo u prostoru već i u vremenu. Sam, na nepoznatom moru, Roberto de la Griv po prvi put u životu gleda u nebo i zvezde novog sveta, prepunog neobjašnjivih zamki, i hvata se u koštac sa misterijom koja zadaje velike brige evropskim silama toga doba: tajnom koja se zove Punto Fijo.

Ekova veština pripovedanja dolazi do punog izražaja na ovom putovanju kroz istoriju, filozofiju i savremena društvena zbivanja, dodiruje vanvremenska pitanja  stvara emotivni naboj kakav se retko može iskusiti.

Jesam li dakle ovde da bih se zabluđivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samome sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom čunu, zaboravljenom sred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom neću dobiti sve, jer postajem jedina misleća tačka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu?

Živeti u Antipodima, dakle, znači iznova graditi instinkt, umeti od začudnosti napraviti prirodu i od prirode začudnost, otkriti koliko je nepostojan ovaj svet, koji na jednoj polovini sledi jedne zakone, dok na drugoj neke sasvim suprotne.
Trenutno nema komentara.
Budite prvi koji će ostaviti svoj komentar.
Dodajte svoj komentar