Da li iko zna tananu granicu koja razdvaja tri sveta – novinarstvo, publicistiku i književnost? Ta tri, na prvi pogled zavađena sveta s vremena na vreme, u najsrećnijim trenucima pisane reči, ujedinjuju se i svi njihovi nedostaci spajaju se u jedinstveni kvalitet, u knjigu koja se čita sa radoznalošću nekoga ko otvara tek izašle novine i sa literarnim sladostrašćem uživa u obilju metafora i slika.
Dušan Miklja imao je retku sreću da svoj žurnalistički život proživi na najzanimljivijoj planetarnoj relaciji, od Njujorka do Rta dobre nade. Na tom svom profesionalnom putu, zasićen izveštajima i političkim komentarima koje je morao da piše iz dana u dan, on je osetio potrebu da mnoštvo životnih priča i sitnica koje život znače, mnoštvo bizarnih sudbina i čudnovitih događaja, što nisu zanimali centralu njegove agencije, pretoči u svoje priče.
Dušan Miklja uspeo je da se prebaci u literarnu dimenziju i da svojim bogatim iskustvom i izuzetno jednostavnim čitljivim stilom prevaziđe mnoge kvaziliterarne tipove koji smatraju da je ulaznica za večnost pisanje ni o čemu. Tako danas dobijamo jedno izuzetno zanimljivo štivo koje priča životnu istoriju dečaka što je, sanjajući na periferiji Beograda veliki svet, uspeo da ga dotakne, da živi u njemu, da mu bude svedok i da na kraju dođe do saznanja da se sreća čoveka na ovoj planeti sastoji samo u tome da idući njom ne nosi ništa teško.
Priče Dušana Miklje ulaze u retku biblioteku knjiga sa kojom je prijatno i korisno provesti izvesno vreme, među mnoštvom pretencioznih i dosadnih tomova pisaca što su nadživeli svoje delo.
Momo Kapor
(Iz recenzije objavljene 1993. godine)
