Nakon zapaženog uspeha romana Sedam smrti Ivlin Hardkasl (dobitnik Književne nagrade Kosta) i Đavo u tamnoj vodi (nominovan za nagradu Stari neobični kriminalistički roman godine), engleski autor Stjuart Terton, kako strani kritičari primećuju, nastavlja da širi bazu svojih obožavaoca i poslednjim romanom Poslednje ubistvo na kraju sveta u kom je prepleo triler i svojevrsnu društvenu analizu.
Ukratko, na idiličnom ostrvu, koje je poslednje utočište čovečanstva sa samo 122 preživela, jedan zločin pokreće odbrojavanje do kraja sveta – smrtonosna magla će ih sve ubiti za 107 sati, a niko se ne seća šta se zapravo dogodilo. U razgovoru za Nin ovog uzbudljivog romana govori o tome kako je stvarao ovo delo, gde su u glavnoj ulozi preživljavaneu, paranoja i istina koju prikriva sopstveni um, zatim o svojoj ćerki, savremenom društvu, modernom dobu...
Emori je jedina osoba na ostrvu koja odbija da ćuti i postavlja pitanja koje svi drugi izbegavaju. Da li je ona nastala kao instinktivni odgovor na sistemsku kontrolu, ili ste od početka želeli da bude disruptivna figura u zatvorenoj utopiji? Koliko vas je zapravo utkano u nju?
– Lik Emori zasnovan je na mojoj sedmogodišnjoj ćerki, koja je ozloglašena jer postavlja pitanja koja niko drugi ne bi ni pomislio da postavi! Ona nema filtere i ne zna za stid. To je neverovatno. Ako želi odgovor na nešto, ona će ga i dobiti. Obožavao sam tu osobinu i zapitao se kako bi to izgledalo u društvu koje nema toleranciju za radoznalost. Jer pravo pitanje može srušiti vlade i promeniti tok istorije. U jednoj utopiji, postaviti pitanje „A šta ako ovo zapravo nije savršeno?“ deluje kao vrlo opasna stvar.
Izgubljena sećanja na noć ubistva brišu granice između krivice i nevinosti, istine i paranoje. Koliko vam je bilo teško da napišete misteriju bez klasičnih tragova, i da li ste ikada sumnjali da čitalac može da vas prati do kraja bez potpune rekonstrukcije prošlosti?
– Ovaj roman postoji upravo zato što sam želeo da napišem krimi priču koja ne poštuje nijedno pravilo žanra. Nema svedoka, nema genijalnog detektiva, niko ne laže o svojim postupcima – jer ih ne pamti i ne može da laže. Osim toga, nema ni motiva, jer niko na ostrvu ne oseća ljubomoru, bes ili mržnju. Cilj mi je bio da pronađem nove osnove za ovaj žanr i vidim kako bi to izgledalo. Brinuo sam se da li će čitaoci moći da prate, ali to je moj posao – da brinem o tome i da se postaramo da se ne izgube.
Ostrvo prekriveno smrtonosnom maglom deluje kao metafora za svet koji bira neznanje radi spokoja. Šta vas fascinira u ideji fizičke izolacije i psihološke kontrole, i da li verujete da je klaustrofobija savremeni strah našeg doba?
– Ne mislim da su ljudi toliko klaustrofobični koliko su zarobljeni u sopstvenim životima. Društvena pokretljivost postaje sve teža. Gledamo milijardere i slavne kako rade šta hoće i žive neverovatne živote, dok većina nas jedva plaća račune. Ljudi su ljuti jer život nije pravedan, a toga smo svesniji nego ikad – uz saznanje da možemo veoma malo da učinimo povodom toga. Zato nova generacija pravi video-sadržaje na YouTube-u i TikTok-u. Svi žele da budu slavni. Niko ne želi da sedi u kancelariji gledajući kako su drugi slavni. Što se fizičke izolacije tiče – uvek biram zatvorena okruženja jer je lakše planirati krimi-zaplet kada ubica ne može nigde da pobegne.
Abi, veštačka inteligencija s moralnim kompasom, drži ostrvo pod kontrolom – ali ne i s razumevanjem. Kako ste razvijali njen karakter: kao tehnološki entitet, autoritarnu figuru ili emotivni kontrapunkt ljudskoj nesavršenosti?
– Abi mi je omiljeni deo ovog romana. Volim što je na neki način sveznajuća, a ipak ograničena, i što funkcioniše i u prvom i u trećem licu. To je njena priča, ali samo zato što je ona priča. Bilo je teško to izvesti i prezadovoljan sam kako je ispalo. Abi sam osmišljavao poput drugih likova u priči – sa svojim motivima, tajnama, željama, nadama i strahovima. Želeo sam da deluje blisko, ali i pomalo udaljeno. Nešto u šta bi trebalo da verujete, a ne nešto u šta zaista verujete.
Spajate naučnu fantastiku, psihološki triler i postapokaliptičnu misteriju u jednom. Kada ste pisali, da li ste žanrove doživljavali kao alatke za atmosferu i napetost – ili kao granice koje ste želeli da ukinete u korist emocije i ideje?
– Planiram svoje romane bez ikakvog razmišljanja o žanru. Jednostavno sledim priču tamo gde me vodi – bilo da je to naučna fantastika, gotički horor ili romansa. Tek kad isplaniram roman i znam šta pišem, tada se vraćam i istražujem žanrove. Za ovaj nisam bio naročito upućen u naučnu fantastiku, pa sam pročitao mnogo Hakslija, Isaka Asimova i Džona Vindama. Pročitao sam Dinu i one velike SF romane iz sedamdesetih. Želeo sam da shvatim kako funkcionišu, kako bih znao šta mojoj priči treba, a šta može da se odbaci. Sve je u službi priče koju želim da ispričam – i emocije koju želim da prenesem.
Poznati ste po zahtevnim narativnim konstrukcijama, ali ste rekli da ste ovu knjigu pisali drugačije. Kako ste pristupili strukturi romana gde su svi potencijalni osumnjičeni lišeni ključnih uspomena?
– Ništa nikada nije važnije od emocionalne mape. Ne mogu da stvaram lik ako ne znam ko je, šta želi i čega se plaši. Čak i na ovom savršenom ostrvu, gde su svi divni, mora da postoji tenzija – a ona dolazi iz međuljudskih odnosa. Otac koji ne razume ćerkin izbor. Majka koja je ljuta na ćerku jer je odabrala život koji ona ne odobrava. Otkrio sam da možete da osmislite kakav god svet želite, ma koliko neobičan bio, sve dok je ukorenjen u ljudskoj emociji.
Svet ostrva deluje kao zatvoreni sistem u kome priroda, etika i tehnologija igraju ulogu korektivnog mehanizma. Da li ste gradili taj svet iz osećaja straha, nade – ili kao misaoni eksperiment o tome šta bi se desilo kad bismo zaista pokušali da spasemo čovečanstvo pod uslovima potpune kontrole?
– Cela ideja ostrva je misaoni eksperiment. Zamislio sam uništen svet i malu populaciju koja preživljava, pa pokušao da zamislim kako bi taj svet izgledao. Svi smo već gledali filmove o apokalipsi i znamo te priče, ali ja sam želeo da idem u suprotnom smeru. Šta ako ne pokušavamo svi da ubijemo jedni druge? Šta ako pokušavamo da sarađujemo? Nažalost, nisam mogao da zamislim da bi to bilo moguće bez neke vrste dobronamernog autoriteta – i zato sam uveo Abi. Svaki put kada bi priča postajala mračna, tragao sam za tračkom optimizma. Nisam dozvolio ovim ljudima da popuste svojim mračnim impulsima. Neka konflikt romana bude upravo ta borba – kako postupiti ispravno kad je pogrešno uvek lakše.
Tema poverenja među izolovanim likovima pod nadzorom deluje zloslutno relevantno. Koliko je roman odraz današnje opsesije sigurnošću, nadzorom i algoritmima koji znaju šta je za nas najbolje? Da li ste pisali ovu priču i kao neku vrstu upozorenja?
– Nisam pisao upozorenje. Ne razmišljam o temama pre nego što počnem da pišem – one se jednostavno pojave usput, a to ima logike, zar ne? Sve u knjizi dolazi iz moje glave, pa se prirodno u njoj nađu i moje brige, pitanja i dileme. Brine me to što algoritmi odlučuju šta ćemo gledati i kako to treba da izgleda. Brine me fragmentacija društva i pucanje veza koje nas povezuju. Mislim da gubimo empatiju time što svako dobija tačno ono što želi, bez kompromisa ili razmišljanja o drugima.
Vizuelno, roman evocira maglovitu melanholiju i klaustrofobičnu tišinu, s naglim probojima nasilja i istine. Kad biste mogli da snimite adaptaciju svog romana, kako bi izgledala atmosfera tog filma ili serije? Kom reditelju biste poverili da oživi taj svet na filmskom platnu?
– Oh, pitate pogrešnu osobu! Pišem romane nadajući se da nikada neće biti adaptirani za ekran. Želim da pričam priče koje su toliko velike i toliko maštovite da mogu da postoje samo u ljudskoj imaginaciji. Volim reči jer nemaju budžet.
Intervju je objavljen u magazinu Nin, 19. juna 2025
