Razgovor s kanadskim piscem, autorom romana Samuraj iz Afrike, nastalom po istinitoj priči o prvom crnom samuraju
Krejg Šriv, kanadski autor koji živi u Torontu, u svom stvaralaštvu vešto istražuje teme rasne istorije i identiteta, oslonjen na nasleđe afroameričke i afričke prošlosti. Nakon zapaženog debija One Night in Mississippi (2015), vraća se s romanom Samuraj iz Afrike, koji je objavilo Vulkan izdavaštvo inspirisanim fascinantnom, ali gotovo nepoznatom istinitom pričom o Jasukeu – afričkom crnom ratniku koji je u XVI veku postao samuraj. Šriv vešto prepliće istoriju i fikciju, razmatrajući pitanje pripadanja kroz prizmu kulture, lične borbe i slobode.
Kada čujete izraz „afrički samuraj“, zvuči kao naziv za novi Tarantinov film. Kako ste prvi put saznali za Jasukea i šta vas je inspirisalo da njegovu priču pretočite u roman?
– Za Jasukea sam prvi put čuo kada sam naišao na kratak video o njemu. Bio sam zapanjen što nikada ranije nisam čuo za tu priču i odmah sam poželeo da saznam što više mogu. Što sam više učio, to sam bio sve više fasciniran. Shvatio sam da, iako postoje odlični dokumentarni izvori, nedostaje bilo šta iz samog Jasukeovog ugla. Nemamo njegova pisma ili dnevnike. Imamo dobre podatke o tome gde je bio i šta je radio, ali ništa o tome šta je mislio i kako se osećao – i zato sam želeo da napišem ovu knjigu. Da pokušam da se stavim u njegovu kožu i shvatim kakvo je to iskustvo bilo za njega.
Koliko je bilo izazovno pisati roman koji poštuje istorijske činjenice, a istovremeno zadržava književnu slobodu i emotivnu dubinu? Da li ste osećali moralnu odgovornost, znajući da pišete o jednom od retkih zabeleženih afričkih likova u japanskoj istoriji?
– Svakako sam osećao odgovornost da poštujem kulturu i istoriju, ali i sve likove u priči. Ti ljudi su davno umrli, ali su bili stvarne osobe i zaslužuju da se prema njima odnosimo s poštovanjem. To ne znači da ih treba prikazivati u najboljem mogućem svetlu – to je bilo nasilno doba i ljudi su činili strašne stvari – ali znači da svakog lika treba tretirati pravedno i držati se poznatih činjenica. Bilo je trenutaka kada sam želeo da odvedem priču u drugom pravcu, ali morao sam da se podsetim da se priča mora oblikovati prema istoriji, a ne istorija prema priči.
Koliko ste bili upoznati s Japanom pre nego što ste se upustili u pisanje o prvom samuraju, koji nije rođen u Japanu?
– Bio sam donekle upoznat s japanskom istorijom, ali sam već na početku istraživanja shvatio koliko toga ne znam. Živim u Kanadi, gde istorija seže nekoliko stotina godina unazad, pa je pomalo zastrašujuće uroniti u hiljade godina japanske istorije. Osim toga, pošto je Japan ostrvska zemlja, koja je dugo bila izolovana, njegova istorija je veoma koherentna. Nije bila toliko pod uticajem spoljnih faktora kao druge imperije. Zbog toga sam morao da zaronim u celu istoriju, jer su se stvari iz XI i XII veka direktno odražavale na događaje u XVI veku.
I ovaj roman, kao i vaše prethodno debitantsko delo, bavi se pitanjima identiteta i pripadanja. Koliko mislite da je ta tema univerzalna i sada relevantnija nego ikada?
– Potraga za pripadanjem je verovatno najuniverzalnija tema koju mogu da zamislim. Pitanja identiteta su u osnovi isto, samo u širem kontekstu. To je potraga za mestom u svetu. Danas imamo slobodu da istražujemo identitet, ali u drugim epohama i mestima to je bio luksuz. Volim da istražujem identitet u različitim okruženjima. I danas se prilagođavamo – krijemo delove sebe da bismo se uklopili na poslu ili u školi – ali u nekim istorijskim trenucima menjanje identiteta bilo je pitanje opstanka. Koliko sebe morate da se odreknete? Koliki rizik ste spremni da preuzmete da biste bili ono što jeste? Odgovori na ta pitanja zavise od sredine – zato mi je svaki put novo i sveže da ih istražujem u drugačijim okolnostima.
.jpg)
Koliko ste lično pristupili temama moći, identiteta i predrasuda dok ste pisali ovaj roman? Da li vas je nešto naročito iznenadilo u procesu pisanja?
– Jedna od ideja koja me je posebno zanimala jeste razlika između moći i autoriteta. Ponekad ljudi na vlasti nemaju pravu moć (kao car u to vreme), a ponekad oni bez položaja imaju ogroman uticaj (kao jezuiti, koji su u početku bili bez formalne moći, ali su bili veoma uticajni). Identitet je bio bogata tema jer se ne odnosi samo na Jasukea – i drugi likovi u priči se bore s njim. Najveće iznenađenje za mene bilo je kada sam pisao scenu razgovora između Jasukea i Tokugave o slobodi. Tokugava je bio odgajan kao talac, i morao sam da razmišljam o razlici između toga i robovlasništva – kao i o samom pojmu slobode u feudalnom društvu. Postoje nivoi slobode: plemići imaju veliku slobodu, taoci žive kao plemići, ali znaju da im život zavisi od političkog dogovora; obični ljudi imaju dnevnu slobodu, ali ne i budućnost; robovi zavise od volje gospodara. Jasuke ne stiče slobodu, već se postepeno penje kroz te nivoe. Ova priča me je naterala da o slobodi razmišljam dublje nego što bi to učinila neka druga.
U jednom intervjuu ste rekli da u XVI veku, kada su kontakti između Japanaca i Afrikanaca bili gotovo nepostojeći, nije bilo negativnih stereotipa povezanih s bojom kože?
– Japanci su znali toliko malo o Afrikancima da nisu ni imali stereotipe kroz koje bi procenjivali Jasukea. Za mnoge je on bio prvo i jedino takvo iskustvo. Zbog toga mi je bilo teško da zamislim tu situaciju u ranim scenama. To je bio pravi prvi kontakt, a ja u tome nemam lična iskustva koja bih mogao da primenim. Scena u kojoj Nobunaga naređuje da Jasuke bude svučen i izriban jeste zabeležena, ali ne mislim da bi Nobunaga to smatrao uvredljivim. On je bio radoznao, naročito za svet van Japana, i upravo sam tu radoznalost koristio kao osnovu njihovog odnosa.
U društvu koje je tada bilo gotovo potpuno homogeno, Jasuke je postao samuraj. Ko bi danas bio njegov savremeni pandan?
– Sjajno pitanje. Razmišljao sam dugo i onda se setio nedavnog izbora novog pape. To je jedna od najhomogenijih institucija koja i dalje postoji. Žene čak ne mogu da postanu ni kardinali – samim tim, ni da budu razmatrane za papu. Iako smo daleko dogurali u smislu raznolikosti i jednakosti, kako bi svet reagovao na afričkog papu?
Voleo bih da mislim najbolje o ljudima, ali verujem da bi bilo mnogo negativnih reakcija, i to pokazuje koliko nas još čeka u borbi da se međusobno prihvatimo kao jednaki. Sećam se intervjua sa Rut Ginsburg, borcem za ženska prava i sudijom Vrhovnog suda SAD. Kada su je pitali koliko bi žena želela u devetočlanom sudu, rekla je: „Devet.“ Novinar se nasmejao, a ona je odgovorila: „Zašto devet žena deluje smešno, a devet muškaraca ne?“ Parafraziram, ali ta rečenica me je duboko pogodila i pomogla mi da shvatim razliku između jednakosti i inkluzije. Nekad inkluzija znači: „Dobrodošao si, ali ne na istom nivou.“ To je ključno za razumevanje kako Jasuke može da bude prihvaćen, ali i dalje da ostane autsajder u homogenom društvu kakvo je bilo Japan u XVI veku.
Da ste živeli u Japanu XVI veka i morali da birate – da li biste bili samuraj, ronin ili šinobi?
– Samuraji su uživali viši društveni status nego ostali. Ronine bih prvo isključio – ideja o tome da ste sâm svoj gazda deluje romantično, ali je život bio težak. Šinobiji imaju tu mističnu auru, gotovo nadljudsku, što je privlačno, ali ipak bih izabrao da budem samuraj. Oni pripadaju klanu, porodici, na način na koji ronini i šinobiji ne pripadaju. Takođe, samuraji su često podsticani da se bave umetnošću. Istina, morali su da se bave i politikom, ali mislim da su u ukupnom zbiru imali najbolju poziciju.
Kada biste se danas sreli sa Jasukeom, šta mislite da bi vam rekao, a šta biste vi kazali njemu?
– Prvo, ostao bih bez reči. Onda bih ga zamolio da zapiše sve čega može da se seti, što detaljnije. Zamolio bih ga da me nauči makar jednoj stvari koja je izgubljena iz istorije. Rekao bih mu da je zapamćen i cenjen vekovima. Ne znam šta bi on meni rekao, ali se nadam da bi mi namignuo i rekao: „Većinu si pogodio.“
(Danas, jun 2025)
