Vulkan Izdavastvo | Беседа Филипа Грбића приликом уручења Награде
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga
ponedeljak, 03. jun 2019.
Беседа Филипа Грбића приликом уручења Награде Задужбине Бранка Ћопића

 


ПИСАЊЕ И НАИВНОСТ



Са захвалношћу данас примам високо признање које носи светло име Бранка Ћопића, писца који је био изложен притиску свог времена; времена упамћеног по тиранском чупању „класја које штрчи“. Додуше, писање је у духовном смислу одувек био посао високог ризика: демони лудила, разврата и самоуништења дишу за вратом свакоме ко се дрзне да погледом и језиком испитује властити живот, као и животе својих савременика и то у светлу које упорно показује тај живот у његовој бестемељности и ништавности. Међутим, у време Бранка Ћопића, поред ових, по себи довољно мучних искушења, писање је представљало још и ризик у најнепосреднијем смислу те речи: због својих књига, аутор је лако могао да заврши на робији или да га задеси нешто још горе. Ћопић се свесно носио с овом непосредном претњом дуго пре него што ће окончати свој живот, о чему на упечатљив и узнемирујући начин сведочи посвета за Башту сљезове боје из 1970. године у којој помиње „свет по коме још путује куга са косом“, „црне коње и црне коњанике“, „ноћне и дневне вампире“, „мрке убице с људским лицем“ за које је Ћопић тада веровао да само што нису закуцали на његова врата. Питам се шта би Ћопић рекао када би могао да види како је неумерено и неумесно жаљење за тим временом данас веома у моди, нарочито у књижевним круговима.

Ћопић је био изричит: у овом послу се не може измишљати. Па тако, без претеривања и без вишка емоција, с ведрином, лакоћом и хумором, он нам у својим делима отвара свет својих земљака – сељака са Грмеча који су у својим пословима око домаћинства били једнако природни и спонтани као и приликом офанзива, дефанзива, опсада и уличних борби. Терет преломних повесних догађаја из 20. века пао је свом силином на распеваног и несташног, Ћопићевог сељака-ратника који у причи Сторуки сељачак узвикује: „Нема те буне и устанка што се није на нас ослонио“.

Осим порекла, наизглед немам ништа заједничко с тим светом. Јер шта то заједничко може имати један Београђанин рођен средином осамдесетих година прошлог века с крајишким горштацима из прве половине истог тог века? Па ипак, када један од њих изговора реченицу: „мало-мало, ето ти га, дође 'преврат': држава се срондачи и пропадне“, помислим да се ту не ради о пукој коинциденцији, већ о судбини народа који већ ко зна колико дуго опстаје на нашим просторима упркос непријатељском окружењу.

Откад сам рођен, држава у којој живим мало-мало па промени границе, државне симболе, политичку оријентацију, историјско саморазумевање... или, да то кажем ћопићевски: срондачи се и пропадне. Треба признати: оне воље за опстанком, за државом, која је Ћопићевог сељака такорећи преко ноћи претварала у ратника, данас више нема. Нема ни сељака ни ратника, нити воље да се живи слободно у својој држави. Уместо тога, имамо малодушне грађане који се налазе у вечитој препирци са својом судбином која као да их је смртно увредила тиме што им је доделила да живе управо у овој, а не у некој другој земљи.

Ћопић је пред сам крај рекао збогом животу који је описао истовремено као „леп и страшан“. Шта то значи? Да је живот час леп, а час страшан и да се лепа и стравична искуства смењују сукцесивно, попут смене дана и ноћи? Или је, напротив, управо лепота она која у највећој мери изручује човека страху? Може бити да се страхом плаћа цена за приступ ономе што је уистину лепо. Може бити да се онај ко спознаје лепоту налази у некој неодређеној, али великој опасности. У својој Првој девинској елегији Рајнер Марија Рилке на изричит начин доводи у везу лепоту и страхоту: „Јер шта је лепота ако не сам почетак страшнога...“. Ове речи на први поглед могу да нас збуне. Навикли смо да под лепотом подразумевамо „лепе ствари“ и „лепа дела“ која не само да не изазивају страх, већ изазивају пријатност.

Без размишљања настојимо да избегнемо све оно што узрокује страх и тиме ремети мање-више предвидљиво кружење наше свакодневице. Чини нам се такође да немамо времена за умовање о овим питањима, јер ми увек имамо нека важнија посла. Међутим, осигуравајући се од провале страха можда смо се у исти мах одгурнули и од лепоте која је с њим здружена. Страховати значи стајати пред нечим опасним, претећим, пред оним што, како каже Рилке, „с нехајним презиром неће да нас разори“. Оно-претеће у овом случају очигледно не представља неку непосредну опасност каквих у свету има безброј, премда и те опасности нису за потцењивање. Али због сазнања да нам ништа непосредно не прети, страх ипак не губи свој интензитет.

Услед повишене осетљивости, писац је понекад позван да баци поглед у одсутни темељ постојања. Тај поглед не оштећује ум, не умртвљује чула али трајно лишава човека воље за делањем. Од тог тренутка само постојање постаје стравично, од тог тренутка било какво делање постаје немогуће јер да би делао човек мора подлећи заблуди да цела ова игранка звана друштво ипак има неког смисла, али шта преостаје ономе ко се спријатељио с бесмислом? Писање тада постаје могуће, иако писање није једина могућност да се изађе на крај с оном болешћу коју Достојевски у Записима из подземља недвосмислено дијагностикује као вишак сазнања.


Ово није прилика да се бавимо тумачењима, али нека нам буде допуштено само да упозоримо на то да под вишком сазнања не подразумевамо некакво многозналаштво, свезнадарство, оно рђаво надимање које је сувише често узрок лоше књижевности. Напротив, овде је реч о крајњој оскудици у којој се налази писац под условом да му каткад пође за руком да, савладавајући отпор језика, представи суштинске црте властитог времена. Уметност романа мора да буде верна оскудици у којој се писац обрео, а он је веран тој оскудици онда када је једноставан, природан, зачуђен и помало несташан у оном безазленом смислу у ком су несташна деца. Преображавање страха у лепоту које је карактеристично не само за књижевност, него и за уметност уопште, треба да нас доведе до оне изгубљене дечије наивности захваљујући којој поново постајемо способни да се загледамо у свет тако као да га видимо први пут.


У Београду, 30.05.2019. Филип Грбић