POSLEDNJI VOZ IZ HIROŠIME | Čarls Pelegrino
Vulkani
0 KNJIGA, 0
Moja korpa
 
#=Page
Napredna pretraga

Knjiga

ČARLS PELEGRINO rođen je 1953. u Njujorku, i diplomirao na Univerzitetu Long Ajlend. Tvrdi da mu je oduzeta titula doktora nauka na Univerzitetu Velington na Novom Zelandu jer je došlo do suštinskih neslaganja sa kolegama u vezi sa teorijom evolucije. Njegovu umetničku i dokumentarnu prozu, koja se oslanja na naučna istraživanja iz najrazličitijih oblasti, prate kontroverze koje su kulminirale nakon objavljivanja njegovog dela Poslednji voz iz Hirošime. Pročitaj više

POSLEDNJI VOZ IZ HIROŠIME

Oblast: Drama
ISBN: 978-86-7804-322-2
Format: 190 mm x 210 mm
br. str.: 384
povez: broš
Pismo: latinica
Ovaj naslov trenutno je Rasprodat Obavesti me kad bude dostupan
Pitanje da li je uopšte trebalo baciti atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki predmet je za neko drugo vreme i o njemu treba da polemišu neki drugi ljudi.
Ovo je jednostavno priča o tome šta se pod bombama dogodilo ljudima i predmetima. Cela ova priča posvećena je tanušnoj nadi da niko nikada više neće umreti takvom smrću.

Kako se sve više bližimo strelovitom širenju nuklearnog oružja pa čak i nuklearnom terorizmu, moramo se setiti da Hirošima i Nagasaki pružaju primer otprilike onolike razorne moći oružja koliku ćemo najverovatnije ponovo videti. Nada da prošlost nije samo prolog zaista je tanušna, ali nikada nisam sreo anđela nade koji nije delovao izgladnelo i ispijeno. Posebno je isticana veština Čarlsa Pelegrina da čitaoca uvede u zbivanja tako da stekne utisak da se sve odvija tu, pred njim, kao da može svim čulima da oseti užase koje je bomba donela. Poslednji voz iz Hirošime potresna je ali humana knjiga, u njoj Pelegrino u stopu prati ljude čija je sudbina već odlučena, ali i preživele gleda na jedan od najstrašnijih događaja u istoriji, i to sa obe strane. U njoj se kao u usporenom kino-romanu dokumenti i imaginacija prepliću na jedinstven način, kakav nije viđen u savremenoj prozi.

            Uskoro je, međutim, pokrenuta prava lavina kontroverzi, utoliko težih jer Pelegrinova slika američkog bombardovanja nije mogla biti prijatna za američki vojno-politički establišment, i učesnike u toj akciji. Vojničko bratstvo pripadnika 509. mešovite grupe američkog ratnog vazduhoplovstva objavilo je opširno saopštenje u kome protestuju zbog onoga što je po njihovom mišljenju pogrešno prikazano, a doveli su u sumnju i neka svedočenja kojima se Pelegrino poslužio. U jednoj pokrenutoj raspravi izrečene su i sumnje u Pelegrina, na kraju se i njegov izdavač pokolebao, iako neka sporna svedočenja ili nepotvrđeni događaji zapravo ne menjaju osnovni kvalitet cele knjige. Pelegrino je, naravno, pogrešio insistirajući na tome da se može stvoriti utisak o rekonstrukciji celog događaja. Zato je izložen strahovitom pritisku. Sa druge strane, kontroverze su efikasan način da se teška i za Amerikance neprijatna tema, koja je mogla postati događaj godine i biti pretočena u filmski blokbaster, drži po strani. Svoj danak uzele su i političke potrebe u vreme kada SAD vode dva rata. Problem je i nedovoljno razlikovanje zakona pisanja profesionalne istoriografije od rubnog žanra u kojem se maštom dograđuju detalji, u najmanju ruku korak od istoriografske publicistike do dokumentarnog romana i romansiranih dokumenata.

            Da li je odista došlo do incidenta u hangaru u kome je bila smeštena atomska bomba bačena na Hirošimu – važno je za američku vojsku, ali mnogo manje za one na koje je bomba bačena. Pitanja i dileme da li je nuklearno bombardovanje bilo neophodno da bi se rat efikasno okončao, ili je reč o ratnom zločinu u kojem se uništavaju gradovi i civilno stanovništvo, pa čak, kako je cinično rečeno, da je trebalo bombe baciti da se opravdaju ogromna sredsta koja su u nju uložena i osigura supremacija u posleratnom periodu, sve to i dalje rađa nelagodu i predstavlja teme o kojima se ni danas ne raspravlja sasvim slobodno. Saveznička bombardovanja civila u Drugom svetskom ratu vrlo su neugodna tema za one koji su ih vršili.

            Knjiga o bombardovanju Hirošime i Nagasakija sadrži mnogo različitih uglova gledanja. Tu se rekonstruišu dva stravična dana, ono što im je prethodilo i ono što je usledilo, ukrštaju se kazivanja očevidaca, Japanaca koji su preživeli atomsko bombardovanje i sećanja američkih avijatičara s vladinim dokumentima, koji su doskora nosili oznaku tajnosti. Ljudi i događaji, strahoviti prizori, ređaju se kao u romanu u kojem što je priča teža to je knjigu teže ispustiti iz ruku. Čarls Pelegrino ne krije da je opčinjen mehanizmom delovanja tog oružja, ali je podjednako zainteresovan za njegove dalekosežne, ne samo fizičke već i psihološke i kulturološke posledice. Nije tu reč samo o gama-zracima, mlazu neutrona i masnim kapima otrovne crne kiše. Skoro poentilistički prikazujući složenu političku i vojnu strategiju koje su se na kraju izrodile u atomske detonacije, Pelegrinova knjiga se ne svodi na sudsko-medicinsku faktografiju, na opis nuklearnih reakcija, niti na kulturološku ili vojnopolitičku analizu kraja rata. On nije ni borac protiv nuklearnog oružja. A o pouzdanosti istorijskog viđenja i predrasudama koje ga remete, svejedno da li su pozitivne ili negativne, proistekle iz ponosa ili stida, dosta kazuje činjenica da Pelegrino imenom i prezimenom predstavlja dvostruko preživele, iako je po službenim zapisima japanskih vlasti postojao samo jedan čovek koji je preživeo i Hirošimu i Nagasaki: Cutomu Jamaguči. Jesu li ostali plod imaginacije, ili su do sada bili skriveni daleko od svake javnosti?

            I u najboljem romanu teško je zamisliti junaka koji bi iz Hirošime, posle atomske bombe, pobegao u bezbednost Nagasakija. To je već više od sudbine. Pelegrinovo delo čitaoca ne ostavlja na miru, a njegove kontroverzne odlike samo pojačavaju taj utisak. 

Aleksandar Jerkov, urednik
 

KOMENTARI IZDAVAČA
 Predgovorom drugom izdanju      Cutomu Jamaguči bio je čovek koji je umeo da raspozna ljutnju i mržnju u drugima i pokušavao je da zaceli ta njihova osećanja. Umeo je da uoči neznanje i nastojao da ga zameni mudrošću; umeo je da nasluti kako se približava očaj i pokušvao je da one koji taj očaj nisu mogli da izbegnu osnaži ulivajući im nadu. Kratko sam poznavao gospodina Jamagučija. Ipak, i to malo zajedničkog prijateljevanja bilo je dragoceno po tome koliko sam od njega naučio: bio je obdaren nemerljivom sposobnošću podučavanja. Ako je čovek koji je preživeo atomsku bombu u Hirošimi, pa onda atomsku bombu u Nagasakiju, uspeo da prevaziđe tu količinu užasa verovanjem u osnovnu životnu plemenitost, onda svako od nas može da premosti teškoće s kojima se suočava. Podučavajući druge sopstvenim primerom on je verovao da bi, kada bi makar delić čovečanstva mogao da živi poštujući jednu sasvim jednostavnu zapovest - budi ljubazan prema drugima - to ponašanje moglo da se proširi poput kakvog virusa i prenosi se s čoveka na čoveka, čak možda i da na kraju promeni život nekome ko bi inače, da nema te ljubaznosti drugih, u životu počinio nešto strašno. On je takođe verovao u to da je sve veći broj ljudi zahvatilo bezrazložno samozadovoljstvo tokom skoro dve decenije koliko je proteklo otkako je okončana dotad neprestana i zastrašujuća nuklearna utakmica i nadgornjavanje između SAD i SSSR. Kao da je civilizacija počela da oboljeva od jednog oblika amnezije - posebno opasne amnezije kada ljudi počinju da zaboravljaju šta stvarno čine atomske bombe - pa se sada širom sveta na mnogim jezicima sve češće izgovaraju fraze poput "Ma, to samo atomska bomba može da reši, tu je treba baciti". Jamaguči je shvatio da bi se lako moglo dogoditi da, ako se čovečanstvo uskoro ne priseti da je to najgora kletva koju jedno ljudsko biće može izgovoriti u vezi s drugim ljudskim bićima, cela civilizacija može da se ukrca u isti onaj voz kojim se on vozio iz Hirošime u nešto još gore. Tokom poslednjih nekoliko nedelja života Cutomu Jamaguči je predao tu baklju jednoj maloj ali posvećenoj grupi sineasta i pisaca koji su mu svi obećali da će živeti u skladu s primerom koji je on pružao i da će druge tome podučavati. Četvorici ljudi Jamaguči je dao tanka pesme ispisane sopstvenom rukom i četkicom; u tim stihovima je sažeo svoje iskustvo pod bombama. Jednom čoveku dao je svoju sliku na kojoj je prikazao poluistopljeno i čini se uplakano lice Bogorodičine statue iz katedrale u Urakamiju rekavši: "Još ima dovoljno vremena da se spreči da se ovo ikada ponovi." Filmskom stvaraocu Džejmsu Kameronu, izražavajući uverenje da je među njima od ranije postojala neka duhovna veza i da je siguran da može da pronikne u Kameronovo srce, Jamaguči je predao sliku zmaja koga, kako je kazao, valja uhvatiti za rogove. Bio je to unutrašnji zmaj samog Jamagučija: onaj sa kojim se on iz dana u dan borio i koga je svakog bogovetnog dana slikao, izražavajući tako bol i očaj koji je osetio kada je njegov sin, kao tako mnogo onih koji su rođeni u bombardovanju ili su bili sasvim mala deca kada su bombe pale (to, zapravo, važi za svu tu decu) oboleo od raka i umro ne napunivši ni šezdeset godina. Meni je namenio jednu svoju noviju sliku, sliku vodopada, uz pismo u kome mi je prilično zagonetno kazao da ću uskoro morati da pronađem spokoj koji samo voda može da donese. Zaista, bližila se oluja. Svega nekoliko nedelja pošto sam dobio sliku i pismo, 4. januara 2010. godine, prijatelj Hideo Nakamura javio mi je da je gospodin Jamaguči preminuo. Onda se, u februaru, oluja svom snagom obrušila. Novinar Njujork tajmsa predočio mi je dokaze da se jedan od avijatičara koje sam intervjuisao za prvo izdanje ove svoje knjige lažno predstavljao. Očigledno je da je taj čovek iskoristio mnogobrojne manjkavosti načina na koji su 1945. godine vođene evidencione knjige - uključujući tu i sve one greške zbog kojih su ljudi prebacivani iz jednog u drugi avion i zbog kojih je čak u službenim knjigama zabeleženo da je na Nagasaki bačena bomba iz jednog drugog aviona a ne iz onoga iz koga je stvarno bačena. S obzirom na sve to, avijatičar je uspeo da se predstavi kao drugi čovek, onaj koji se nalazio u snimateljskom avionu tokom zadatka u Hirošimi. Ime tog aviona bilo je Nužno zlo. Očigledno je da se ovde radilo o grešci koju je trebalo da otkrijem ranije. Nije bitno to što je čovek o kome je reč posedovao stotine fotografija, baš kao i "prave dokumente" i memorabilije (među njima bile su tu i fotografije signalnog stuba na kraju piste na ostrvu Tinijan, sa kojih se videlo kakvo je bilo dejstvo onih poslednjih bombardovanja napalm-bombama 14. avgusta 1945; fotografije Hirošime snimljene neposredno pre, tokom i posle 6. avgusta; fotografija na kojoj se vidi jedan od spornih aviona, gde taj čovek i neki drugi ljudi, svi u uniformama, stoje tačno ispod nosa letelice [očito su to bili isti oni ljudi koje sam video na godinu dana mlađoj fotografiji s njegovog venčanja] i, konačno, pismo predsednika Trumana). Nije bitno to što je Džozef Fuoko bio ratni veteran i vatrogasac; to nikako ne može da opravda činjenicu da sam ja bio manje na oprezu nego što je trebalo da budem. Imao sam stoprocentno poverenje u njega. S obzirom na to da sam se obavezao da ću istorijske događaje opisati onoliko tačno koliko je to ljudski moguće, nikada nikome koga sam intervjuisao nije trebalo da stoprocentno verujem. Usled svega toga, jedan deo istorijskih događaja opisanih iz ugla američkih avijatičara u prvom izdanju ove knjige nije ništa drugo do iluzija. Mislim da je u tome više moje krivice, nego krivice ratnog veterana koji mi je tu priču ispričao. Sasvim prirodno, sve ostalo što je rekao ili nagovestio taj "svedok", koliko god da je bilo u skladu sa ostalim delovima priče koju sam proverio kod drugih, izbačeno je iz ovog izdanja i zamenjeno materijalom koji, prvenstveno, vraća čoveka koji je stvarno sedeo na mestu flajt inženjera u letelici po imenu Nužno zlo, na mesto koje je on u istoriji stvarno imao. Kada je reč o tom čoveku koji je ulepšao i domaštao svoj ratni dosije, 509. mešovita grupa je, što je potpuno shvatljivo, izrazila ogromno ogorčenje, čak mržnju. Da nikada nisam sreo Cutomu Jamagučija (ili Masahira Sasakija), ili nekog od drugih mudraca koji su uspeli da se uzdignu iz pepela, možda bih i ja sam poklekao i bio sklon mržnji. Evo kako bi, uveren sam, gospodin Jamaguči želeo da mislimo o Džozefu Fuoku: od Fuokovog sina, policajca koji je tokom svoje profesionalne karijere imao posla s pravim prevarantima (to su oni kod kojih se brzo otkriju nedoslednosti u priči) saznao sam da nikada, koliko god njegovo sećanje seže, nije bilo nijedne nedoslednosti, nijedne neravnine u priči njegovog oca. Supruga Džozefa Fuoka "znala je" barem od samog početka (1945-1946. godine) da je njen muž leteo u jednom od tih tajnih pratećih aviona na zadatku u Hirošimi. Sutradan posle trećeg razgovora koji sam vodio sa Džozefom Fuokom 2008. godine njega je pogodio iznenadni srčani udar od koga mu nije bilo spasa. Vatrogasna brigada, policija, vojska i više stotina drugih ljudi prisustvovali su jednoj od najvećih sahrana koje sam ikada video; svi su izražavali ljubav prema tom čoveku. Bilo je tu nekadašnjih problematičnih tinejdžera kojima je, kako je izgledalo, sudbina namenila zatvor, da bi im onda Džozef Fuoko pomogao da iz korena promene svoj život. Niko od nas nikada neće znati da li me je 2008. godine namerno lagao. Meni je teško da poverujem da je to činio s namerom. Čovek koga sam ja upoznao živeo je da bi pomagao drugim ljudima. On jeste sebe smestio u avion kojim nikada nije leteo i jeste sebi poverio zadatak koji nikada nije bio njegov (pritom je svesno prikupljao ubedljive dokaze, tokom svih tih davnih godina) ali, uprkos tome što je sve to možda započelo kao zlonamerni čin, ja želim da verujem - i skoro da moram da verujem - da je recimo negde oko 1955. godine, nekom varkom vlastitog sećanja, sam gospodin Fuoko poverovao u tu priču: ono što je počelo kao laž pretvorilo se u njegovu zbilju. Kad sebi postavim pitanje šta bi na mome mestu uradio gospodin Jamaguči, radije o Džozefu Fuoku razmišljam kao o čoveku koji je služio svojoj zemlji onda kada je njoj to bilo potrebno i koji je i posle rata, kao vatrogasac, nastavio da služi svojoj zemlji.
Bilo bi dobro da i ostali mogu da prihvate to Jamagučijevo viđenje. Kako se svakim novim danom ispostavljalo da je incident sa gospodinom Fuokom tek početak oluje, ja sam sliku koju sam dobio od Jamagučijea stavio na svoj radni sto, da mi bude sasvim blizu. Svejedno da li je reč o snazi sugestije ili nečem drugom, tek izvesno je da je ona počela da donosi mir i spokoj u vreme kada je moj izdavač počeo da dobija gomile ogorčenih pisama od pripadnika 509. mešovite grupe iz gotovo svih delova sveta. Pravno odeljenje izdavačke kuće bilo je zbunjeno mnogobrojnim tvrdnjama o tome da sam izmislio priče o radijacionoj bolesti i o previsokoj stopi smrtnosti od raka u Hirošimi i Nagasakiju. U bar jednom pismu koje je delovalo autoritativno i naučno insistiralo se na tome da su atomske bombe bile projektovane i konstruisane tako da se glavnina zračenja raspe visoko iznad tla, pa su otud moji opisi dejstva zračenja na civilno stanovništvo puka zlonamerna izmišljotina. Ranije uopšte nisam bio svestan da postoje oni koji negiraju zračenje, ili da će takvim ljudima pravnici biti spremni da ukažu poverenje makar i u jednom deliću sekunde. Dok sam pribavljao dokumentaciju kojom bih mogao da potkrepim svoj odgovor na to pitanje, počela su da stižu pisma u kojima je ukazivano na nešto što je, u suštini, predstavljalo štamparsku grešku (u odeljku u kome izražavam zahvalnost raznim ljudima: prosto smo prevideli da tu nedostaje jedna umetnuta rečenica). Taj previd je zloupotrebljen da bi se na osnovu njega tvrdilo kako dvojica sveštenika koji se pominju u prvom izdanju ove knjige nisu stvarni, već izmišljeni likovi. U ovoj knjizi nema izmišljenih likova i zato su ta dvojica sveštenika ostala netaknuta u ovom izdanju. Sveštenik koji se pominje kao otac Makviti može se unakrsnim poređenjem lako naći u odeljcima u kojima izražavam zahvalnost u drugim svojim knjigama, uključujući tu i knjigu Povratak u Sodomu i Gomoru, gde se on navodi kao jedan od dvojice jezuita čija su imena promenjena. I čitalac moje knjige Duhovi Vezuva lako može uočiti zbog čega je otac Makviti zahtevao da njegovo ime bude promenjeno. Kada se otac Mervin Fernando pojavio pod vlastitim imenom u knjizi Povratak u Sodomu i Gomoru, bio je privremeno raščinjen sve dok nije povukao svoje izjave (uprkos činjenici da je sve ono što je rekao o Bogu i kvantnoj mehanici delovalo savršeno nevino i bezazleno). U prvom izdanju ove knjige, slučajno sam propustio da u odeljku u kome izražavam zahvalnost ponovo navedem da je ime oca Makvitija promenjeno. Pravno tumačenje mog izdavača kada je reč o ovom previdu glasilo je da moram da obelodanim pravo ime sveštenika, za koje mi je rečeno da "odmah" moram da ta otkrijem agenciji Asošijeted pres. Ja sam još 1989. godine obećao da ću reči oca Makvitija citirati sasvim tačno i precizno, ali da nikada neću obelodaniti njegovo ime. Ko god bude pročitao nešto o strasnoj posvećenosti koju je "otac Makviti" ispoljio prema prijateljima i porodici ljudi koji po crkvenim pravilima nisu imali pravo da budu sahranjeni na posvećenom zemljištu shvatiće da su tog sveštenika mogli da zadese još gori problemi od onih sa kojima se suočio otac Fernando, da sam ja kojim slučajem prekršio svoje obećanje. Ja inače retko nešto obećam; ali, kada to učinim, onda ispunim obećanje, kakve god da to posledice donosi. Čitaoci bi trebalo da imaju na umu da se otac Makviti pojavljuje u samo jednoj jedinoj rečenici u celoj ovoj knjizi. Sasvim je sigurno da niko razuman neće pomisliti da bih ja izmislio lik nekog sveštenika samo zarad jedne rečenice, i da bih time rizikovao da dovedem u pitanje verodostojnost života i pouka svih preživelih, uključujući tu gospodina Jamagučija, porodicu Sasaki, porodicu Ito i porodicu Nagaj; to bi bilo krajnje nepravedno. Kada je reč o drugom svešteniku, moram reći da sam oca Matijasa upoznao 1974. godine i priča koju mi je ispričao o danu kada je on postao jedan od onih "ljudi-mrava" koji besciljno lutaju Hirošimom, kao i priča o troje dece za koje je verovao da ih je ostavio na vrhu tornja od cigala, neizbrisivo se urezala u moje sećanje, kao svojevrsno jemstvo da ću jednog dana zaista napisati ovu knjigu. (Njega možete unakrsnim poređenjem naći u pogovoru moje knjige Prašina iz 1998. godine, str. 370-371; tu pišem o obnovi nuklearnog oružja sa osiromašenim eksplozivnim punjenjem "u mnogobrojnim razgovorima sa preživelima iz Hirošime. Među njima je ... i sveštenik koji je ostatak života proveo pitajući se šta se dogodilo sa decom koju je video kako stoje na vrhu upola porušene zgrade u Hirošimi". I njegovo ime je promenjeno zbog smera u kome se njegov život odvijao posle Hirošime, i zbog načina na koji je okončan. U vreme kada je spor oko dvojice sveštenika doveden do usijanja, moj izdavač je već bio skoro potpuno iscrpljen. Neposredno pred dodelu nagrada Američke akademije za film, krajem februara 2010. godine, Džejms Kameron je dao javnu izjavu u odbranu ove knjige, a sutradan se već vajkao zbog toga što je izgledalo da je njegov pokušaj da pomogne prijatelju samo pojačao medijsku halabuku. Kako je ta halabuka trajala i dalje, neko se dohvatio priče o ad hoc tribunalima na Novom Zelandu iz osamdesetih godina prošlog veka, i mada su sami ti tribunali još pre nekoliko godina proglašeni nepravednima i nezakonitima, usledio je novi "spin" za stare događaje i iz svega toga je proistekla tvrdnja da sam izmislio disertaciju koju sam navodno odbranio na univerzitetu Viktorija domogavši se tako "lažne doktorske titule". Najjednostavnije rečeno, ovo su činjenice: krajem avgusta 1981. godine uspešno sam odbranio svoju doktorsku disertaciju. Šest meseci kasnije, knjiga koju smo zajednički napisali dr Džesi A. Stof i ja, pod naslovom Darvinov univerzum: Istorija života, poreklo i krize trebalo je da bude objavljena u izdavačkoj kući Van Nostrand Rajnhold. Pored toga, na osnovu iskopavanja fosila kojima sam se u to vreme bavio došao sam do dokaza koji su mogli da potkrepe Eldredžovu i Guldovu "američku teoriju", o brzini i načinima evolutivnih promena (to je ono što se naziva teorijom tačkaste ravnoteže). Teško da sam, sve i da sam hteo, mogao da izaberem gori trenutak. Na univerzitetu su se rasplamsali sporovi između klasičnih darvinista (koji su mrzeli "američku teoriju") i bar jednog "naučnog kreacioniste" (koji je mrzeo sve što je bilo u bilo kakvoj vezi s Darvinom). Pojačala su se i sporenja između Novog Zelanda i Sjedinjenih Američkih Država, prvenstveno oko odluke Novog Zelanda da zabrani uplovljavanje u svoje vode svim brodovima koji su bili na nuklearni pogon ili su nosili nuklearne projektile. U takvoj atmosferi stradale su moje akademske titule i meni je naloženo da povučem od izdavača rukopis knjige Darvinov univerzum. Odbio sam da to učinim. Većini nas koji smo bili izvedeni pred te samozvane "ad hoc" komisije iz osamdesetih godina prošlog veka bilo je zajedničko objavljivanje radova u oblasti evolucije. Podjednako je važno naglasiti da se u britanskom sistemu pojam "ad hoc" definiše kao nešto što funkcioniše van normalnih zakonskih propisa. Oni među nama koji su bili podvrgnuti tom "ad hoc" sistemu osudili su napore tog tribunala da ograniči istraživanja i objavljivanja u oblasti evolutivne biologije kao "jasnu i nedvosmislenu cenzuru". Ti "ad hoc" tribunali preuzeli su ovlašćenje da na sednicama zatvorenim za javnost, bez odgovora i bilo kakve odbrane okrivljenog, jednostavno snize nečije naučne i akademske kvalifikacije. Ti "ad hoc" tribunali pretvorili su se u svojevrsne preke sudove, nalik na one kakvi su u Engleskoj ukinuti još 1641. godine, gde je optuženome bila uskraćena čak i iluzija valjanog sudskog procesa, ali su (srećom) članovi tih "ad hoc" veća bili više nego voljni da zapamte i zabeleže sve svoje reči i korake, sačuvavši ih tako za istoriju. Na kraju su sve takve aktivnosti proglašene nezakonitima na Novom Zelandu, a postdiplomcima su vraćena njihova akademska zvanja. Nažalost, osamdesete godine prošlog veka nisu bile pogodno vreme za to da čovek bude Amerikanac na Novom Zelandu, a ja izvorno jesam došao iz Amerike. Krajem 1982. godine Novi Zeland se proglasio za bezatomsku zonu i ušao je u proces povlačenja iz ANZAC pakta (u suštini, bio je to NATO za Australiju i Novi Zeland). Pored sukoba oko tumačenja evolucije koji je već tinjao, oko mene je počeo da se rasplamsava konflikt između Sjedinjenih Američkih Država i Novog Zelanda; taj konflikt je suštinski važan za ovu knjigu. Imajući na umu da su u Americi svake nedelje građene po tri vodonične bombe i da su američko-sovjetski odnosi koji su proticali u znaku zveckanja oružjem iz meseca u mesec delovali sve mračnije, vlada Novog Zelanda je odlučila da ne želi da njeno stanovništvo postane nuklearna meta u slučaju da severna hemisfera "pomeri pameću". Trakston i ostali brodovi opremljeni nuklearnim oružjem nisu dobili dozvolu da se ukotve na obalama Novog Zelanda. Reganova administracija je tada proglasila da Novi Zeland više nije saveznik Sjedinjenih Američkih Država i pribegla je ekonomskoj odmazdi (što je podrazumevalo i povlačenje američkog učešća u gigantskom novozelandskom projektu izgradnje topionica aluminijuma koji je trebalo da obezbedi privredni procvat te zemlje). Ubrzo potom dvadesetak Novozelanđana izbačeno je iz partnerskih programa na američkim mornaričkim akademijama. Sasvim je prirodno da to nije bila najpovoljnija atmosfera u kojoj bi jedini Amerikanac koji je upravo završio program doktorskih studija na novozelandskom univerzitetu trebalo da dodatno zatalasa stvari tako što bi objavio knjigu koja nije ništa drugo do podrška nečemu što je već omalovaženo kao "američka teorija evolucije". Kasnije, kada su "ad hoc" tribunali proglašeni nepravičnima (u meri koja je zapravo podrazumevala i znatne novčane nadoknade) i kada su Novozelanđanima koji su bili žrtve tih "ad hoc" tribunala vraćena njihova akademska zvanja, postavilo se pitanje da li se ta zaštita koju pruža novozelandsko pravo odnosi i na jednog Amerikanca (radilo se o mojoj malenkosti). U aprilu 2010. godine na to pitanje je konačno dat odgovor: pravna zaštita za postdiplomske studente sadržana u univerzitetskim propisima važi za sve upisane studente, uključujući i Amerikance. Da ironija bude veća, i da bi se još jednom pokazalo kako svet u kome živimo zaista zna da se podsmehne, ja sam zapravo podržavao ideju o Novom Zelandu kao bezatomskoj zoni (i danas sam pristalica te ideje). To, međutim, nije bilo presudno. Početni napadi na moja proučavanja evolucije imali su izrazito antiameričku obojenost, koja se ogledala u širokom spektru najrazličitijih tvrdnji - od one da "treba sprečiti američki način pisanja engleskih reči" do primedbe čoveka po imenu Garik, inače člana "ad hoc" odbora: "Ne treba ovamo da nam dolaze Amerikanci da nam pričaju priče o tome kako su se, navodno, kroz evoluciju razvijale naše životinje". Čak je i jedan istaknuti pristalica "ad hoc" tribunala priznao (na forumu SPWA, 13. marta 1995. godine) da ne može da negira da sam ja "možda, iz nekog razloga, bio izložen antiameričkim osećanjima dok sam boravio na Novom Zelandu". U takvoj atmosferi moj slučaj je postao samo jedan od ekstremnijih primera "ad hoc" zloupotreba. U novembru 1984. godine prvi čovek "ad hoc" tribunala Kristofer Derden izdao je pismenu potvrdu da sam ja ispunio sve uslove za dobijanje doktorske titule. Objavljivanje cele moje disertacije u vodećem naučnom časopisu koji zahteva kolegijalno kritičko čitanje i ocenjivanje radova (CRUSTACEANA, tom 47, deo 3, 1984) učinilo je da čak ni Derden ne može da negira njeno postojanje, posebno imajući na umu da je novi način primene atomske apsorpcione spektrometrije na kome je ta studija počivala postao obavezna literatura na hemijskom odeljenju istog tog univerziteta na kome je Derden sazvao svoj "ad hoc"odbor. Čim je Derdenovo pismo odbačeno, uz pomoć kolega iz Nacionalne laboratorije u Brukhejvenu (gde je, što je još jedan primer ironije sudbine, naš osnovni projekat u to vreme podrazumevao akademske diskusije posvećene američko-sovjetskoj inicijativi za saradnju u kosmosu čiji je pokretač bio senator Spark Macunaga, jer se smatralo da ta inicijativa pruža nadu u smanjenje verovatnoće rata između dveju nuklearnih sila) nije bilo teško da iznova verifikujem svoju disertaciju budući da je ona zaista u potpunosti ispunjavala statutarni uslov Univerziteta da predstavlja "značajan doprinos osvajanju novih znanja ili razumevanju u oblasti predmeta proučavanja." U svom pismu od 6. novembra 1984. godine Derden je pokušao da nekako zaobiđe dokazane vrednosti moje disertacije time što je (A) nagovestio da ju je vodeći naučni časopis greškom objavio i (B) tvrdeći da vrline moga rada, čak i ako bi bile dokazane, stoga treba smatrati "beznačajnima", jer je dopušteno da se samo nova pravila za retroaktivno ukidanje akademskih zvanja mogu smatrati relevantnima. Pošto su mi pomogle da u potpunosti dokažem svu apsurdnost "ad hoc" sistema, moje kolege u Nacionalnoj laboratoriji Brukhejven (uključujući tu i načelnika reaktorskog sistema Džejmsa Pauela, koji je za Derdenov tribunal rekao da je "vapijuće zlo") složile su se da ja raspolažem svim dokazima koji bi mi ikada mogli biti potrebni, čime se jasno pokazuje da je "ad hoc" odbor postupao nezakonito i po novozelandskim i po međunarodnim standardima, i od tog trenutka u svim radovima sa simpozijuma Macunaga i drugim radovima koje je objavljivala Nacionalna laboratorija meni je vraćena doktorska titula; uz moje ime ponovo je stajalo dr kao oznaka. Prema tome, svaka sugestija u svetskoj štampi o tome da sam ja izmislio lažnu doktorsku titulu i dodelio je sebi na Novom Zelandu - ili da sam pao na doktorskim studijama - nije ništa drugo do duboko pogrešna, barem sa stanovišta istinitosti. S obzirom na to da su me opravdano kritikovali zbog greške u vezi s avijatičarima, nije bilo neočekivano što se uskoro, kako se histerija pojačavala, pojavio jedan niz događaja koji je ukazao na to da - kako je primetila jedna japanska novinarka - "ponekad čak i najgore stvari donesu nešto pozitivno na putovanju zvanom život". Čak i najvrletniji put, kazala je ta novinarka, može čoveku doneti rast pa čak i pozitivno iznenađenje. U februaru 2010. godine, posle više od tri godine traganja, autori dokumentarnih filmova Hideo Nakamura i Hidetaka Inazuka konačno su pronašli ćerku čoveka koji je dva puta preživeo atomsko bombardovanje; njegovo ime je Kenši Hirata (on se pojavljuje kao jedan od ključnih likova u narednim poglavljima). Poslednje što se znalo o životu gospodina Hirate, u vreme kada je prvo izdanje ove knjige već otišlo u štampu, bilo je da je on odavno nestao, odvojio se od porodice, posle se zakleo da neće stajati na putu istoriji.  Bili smo iskreno zapanjeni kada smo saznali da je Kenši Hirata još živ, da ima devedesetjednu godinu. (U ovo izdanje knjige uneta je priča o tome šta mu se sve događalo otkako se "nestao".) Ubrzo posle otkrića porodice Kenšija Hirate, počev od marta 2010. godine kada je održan Mirovni filmski festival u Njujorku, počeli su da se oglašavaju i drugi preživeli. Priča o avijatičarima je ispravljena, pa je put koji je zaista počeo tegobnim krivinama i zavojima na kraju otvorio mogućnost da se dodatno ažuriraju poglavlja ove priče, u vreme dok su oni koji su preživeli bombardovanja još u životu i sposobni da iznesu nove detalje. Long Bič, Long Ajlend
14. april 2010. godine
 
[Čarls Pelegrino]
Trenutno nema komentara.
Budite prvi koji će ostaviti svoj komentar.
Dodajte svoj komentar